Aleksandar je „Veliki“.
Uroš je „Nejaki“.
To su etikete koje deca uče u školi, i retko ih iko dovodi u pitanje. Ali kada bismo se na trenutak zaustavili i razmislili: po čemu je neko veliki? I zašto je slabost — slabost?
Aleksandar Makedonski je zaista bio briljantan vojni strateg. Njegove osvajačke pohode i danas proučavaju na vojnim akademijama. Ali sve to je bilo praćeno stotinama hiljada smrti, pokorenim narodima i carstvom koje se raspalo nedugo nakon njegove smrti.
I mi to slavimo kao veličinu.
S druge strane, Uroš „Nejaki“ bio je vladar u vreme raspada moćnog carstva. Nije ratovao. Nije se nametao silom. I ostao je zapamćen kao slab. A možda… samo nije želeo da ubija?
Šta to govori deci koja danas sede u klupama?
Da je sila poželjna osobina? Da moraš da dominiraš, osvajaš, vodiš bitke — jer ćeš samo tada biti veliki? A ako biraš drugačije puteve — diplomatiju, strpljenje, nenasilje — ostaješ zauvek „nejaki“?
Ne predlažemo menjanje istorije.
Ali predlažemo da je ne učimo bez razmišljanja.
Ne učimo decu da uzmu zdravo za gotovo nadimke koji su nastali u vremenu kada je osvajanje bilo ideal. Pozivamo sve odrasle da sa decom analiziraju zaključke tog vremena — da postavljaju pitanja, upoređuju vrednosti nekada i sada, i uče kako se istorija tumači, a ne samo pamti.
Jer današnji svet ne traži osvajanje teritorija, već svesti.
I možda bi neka nova deca, u nekom novom udžbeniku, trebalo da uče da je snaga ponekad upravo u tome da ne uzmeš mač.
