Da bi otkrila kako se tretiraju žene koje društvo proglašava „ludima“, Neli Blu je 1887. godine ušla u bolnicu pod lažnim identitetom. Ono što je videla unutra nije bila medicina, već čista okrutnost — i to je odlučila razotkriti svetu.
Donosimo celu istinitu priču o jednoj mladoj ženi koja je zahvaljujući svojoj hrabrosti skrenula pažnju na do tada nevidljiv problem, spasila mnoge živote i promenila način na koji se posmatra i novinarstvo, ali i briga o mentalnom zdravlju.
„Glumila je ludilo kako bi dospela u psihijatrijsku bolnicu — a ono što je tamo otkrila, zauvek je promenilo svet.
Septembar 1887. godine. Imala je samo 23 godine kad je Neli Blu ušla u pansion u Njujorku sa opasnim planom: uveriti sve da je izgubila razum. Buljila je u zid, govorila nepovezano, nije spavala, pravila se da se ne seća svog imena. Nakon nekoliko sati pozvana je policija.
Sledećeg dana doktori su zaključili — „očigledna duševna bolest“.
Dva dana kasnije zatvorena je u žensku bolnicu na ostrvu Blekvel. Bez pravog pregleda, bez kontakta s porodicom. Doktori su je pogledali samo jednom — i videli ono što su očekivali: još jednu jadnu ženu koju treba izolirati.
Ali upravo je to Neli želela da pokaže. Nije bila bolesna. Bila je istraživačka novinarka koja se upustila u misiju koja ju je mogla koštati života. Da njene kolege nisu uspele da je oslobode ili da je neko otkrio njen pravi identitet, ostala bi tamo zauvek.
Ono što je videla unutra — bilo je pakao.
Više od 1.600 žena živelo je u uslovima koji su više ličili na kaznu nego na lečenje. „Terapije“ su bile mučenja: ledene kupke dok im usne ne bi poplavile, pokvarena hrana, prljavo posuđe, bolničarke koje su tukle i ismevale pacijentknje.
Doktori su retko dolazili i nisu bili zainteresovani za stanje pacijentkinja. Najstrašnije od svega bilo je to što većina tih žena uopšte nije bila duševno bolesna. Bile su to imigrantkinje koje nisu znale engleski. Siromašne žene koje je porodica napustila. Devojke proglašene „teškim“ ili jednostavno — nepoželjnim.
Njihov jedini „zločin“ bio je to što su smetale.
A jednom kad bi tamo završile — izlaza gotovo da nije bilo. Svaki pokušaj da dokažu da su zdrave samo je potvrđivao njihovo „ludilo“.
Neli je tamo provela 10 dana. Zapamtila je svaki detalj, svako ime, svaki čin okrutnosti —
jer je znala da mora o tome ispričati svetu.
Kad su je novinari „The New York Worlda“ napokon oslobodili, napisala je svoj slavni izveštaj: „Deset dana u kući ludih“ (Ten Days in a Mad-House). Objavljen je u oktobru 1887. godine — i potresao javnost.
Kako je moguće da se u modernom Njujorku događa nešto takvo? Kako se žene mogu tako tretirati?
Pokrenuta je istraga.
Službenici su potvrdili sve što je napisala.
Ubrzo je grad Njujork izdvojio više od milion dolara (ogromnu svotu za to doba) za reformu sistema psihijatrijske službe i zaštitu pacijenata od zlostavljanja. Životi su spašeni — jer je jedna 23-godišnja žena imala hrabrosti da rizikuje sve da bi rekla istinu.
Istorija novinarstva zauvek je promenjena pričom Neli Blu. Dokazala je da istraživanje i istina mogu biti oružje protiv nepravde. Pokazala je i koliko društvo lako odbacuje najslabije i kako se brzo neko može proglasiti „ludim“, samo da bi ga ućutkali.
Bolnica na Blekvelovom ostrvu više ne postoji. Ostrvo se sada zove Ruzveltovo ostrvo. Ali hrabrost Neli Blu i dalje nadahnjuje.
Svaki novinar koji danas ulazi „tajno“ da bi otkrio istinu, svaka reforma u psihijatriji je odjek onih deset dana. Neli to nije učinila zbog slave. Učinila je to zbog 1.600 žena koje su patile u tišini.“
(autor nepoznat)
