Prema rezultatima istraživanja „Seksualno zlostavljanje i zaštita dece u sportu“ iz 2025. godine, koje je realizovano u okviru PROMISE projekta Centra za nestalu i zlostavljanu decu, najveći broj prijavljenih neprimerenih iskustava dece u sportu odnosi se na emocionalno nasilje. Čak 77% ispitanika koji su naveli negativno iskustvo rekli su da su doživeli ili svedočili vikanju, vređanju, ponižavanju i omalovažavanju.
O tome šta nam ovi podaci govore, gde je granica između discipline i nasilja, zašto deca često ćute i kako roditelji mogu da prepoznaju prve znake problema, razgovarali smo sa prof. dr Jovanom Škorić, autorkom istraživanja
Prof. dr Jovana Škorić zaposlena je i trenutno rukovodi Odsekom za socijalni rad, Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Pored toga, rukovodilac je naučno-istraživačke delatnosti u Centru za nestalu i zlostavljanu decu. Doktor je nauka iz oblasti socijalnog rada i socijalne politike i psihoterapeut sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom, mladima i porodicama. Autor je više knjiga i preko 50 naučnih i stručnih radova objavljenih u zemlji i inostranstvu. Njena naučna interesovanja obuhvataju socijalni rad u zajednici, prava deteta, digitalnu bezbednost, maloletničku delinkvenciju i mentalno zdravlje dece i mladih.
Šta nam podatak da čak 77% neprimerenog ponašanja čine vikanje, vređanje i ponižavanje govori o kulturi sporta kod nas?
„Ovaj podatak nam govori da na teritoriji Republike Srbije i dalje vlada tzv. kultura normalizacije nasilja, što implicira da su vikanje, vređanje, ponižavanje i/ili omalovažavanje opšteprihvaćeni alati za rad (i u sportu). Naime, mnogi treneri, ali i roditelji, veruju da se na taj način gradi karakter, čeliče deca i sl. Volela bih da se svi zapitamo, koja je emocionalna cena koju dete plaća? Moj utisak je da se dete tretira kao sportski resurs, a ne kao ličnost.“ – navodi dr Škorić.
„Moj utisak je da se dete tretira kao sportski resurs, a ne kao ličnost.“
Gde je granica između discipline koja je potrebna u sportu i ponašanja koje može da ostavi posledice po dete?
„Granica je zapravo vrlo jasna. Nauka je često definiše kroz razliku između strukture i kontrole. Zdrava disciplina je poželjna. Trener postavlja određene zahteve, međutim kada dete pogreši, kritika bi trebalo da je usmerena na akciju, a ne na ličnost deteta, kako to često biva u sportu. Granica je svakako pređena kada trener koristi uvrede, ponižavanje, zastrašivanje i sl. Možda najbolji pokazatelj jeste samo ponašanje deteta, ukoliko oseća strah, stid ili bezvrednost, umesto motivacije da napreduje, to više nije zdrava disciplina.“ – rekla je Jovana Škorić.
Emocionalno nasilje kao „normalan deo sporta“
Rezultati istraživanja pokazuju da je emocionalno nasilje najčešći oblik neprimerenog ponašanja kojem su deca izložena u sportskom okruženju. Vikanje, vređanje, omalovažavanje i ponižavanje često se predstavljaju kao način motivacije ili izgradnje discipline, iako stručnjaci upozoravaju da takvi postupci mogu ostaviti ozbiljne posledice po samopouzdanje, emocionalni razvoj i odnos deteta prema sportu.
Posebno zabrinjava činjenica da mnoga deca ovakva iskustva ne prijavljuju jer se plaše posledica, veruju da im niko neće poverovati ili smatraju da je takvo ponašanje „normalno“ i sastavni deo sportskog uspeha.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Zašto deca često ćute o ovakvim iskustvima, a roditelji ih ponekad prepoznaju tek kada posledice postanu ozbiljne?
„Kao što je i naše istraživanje pokazalo, razlozi su vrlo različiti“ – navodi prof dr Škorić i dodaje – „Kreću se od toga da deca misle da neće biti shvaćena ozbiljno, da će izneveriti roditelje/trenere, da će izgubiti mesto u timu, da će biti osramoćeni, krivi i sl. Najtužnije je što često deca preuzimaju odgovornost za tuđe nasilno ponašanje, misle da su to zaslužila, neka deca veruju da je to ponašanje „normalno“, posebno u slučajevima kada istu poruku dobijaju i od svojih roditelja.“
Koji su prvi znaci da trenerov pristup više nije motivacija i zahtevnost, već prelazi u emocionalno nasilje?
„Važno je naglasiti da ne reaguju sva deca isto na iskustva nasilja. Međutim, neki prvi pokazatelji oko kojih postoji konsenzus jeste promena ponašanja u odnosu na treninge, dete više ne želi da ide na treninge, oseća strah, brine o greškama, iznenadna nesigurnost i sl. Takođe, potrebno je obratiti pažnju i na svakodnevno funkcionisanje deteta, da li je došlo do (naglih) promena sa spavanjem, ishranom i drugim funkcijama koje su detetova svakodnevica.“ – naglašava prof dr Jovana Škorić.
Šta je pokazalo istraživanje?
-
77% prijavljenih neprimerenih ponašanja odnosi se na vikanje, vređanje i ponižavanje.
-
Deca često ne prijavljuju nasilje zbog straha od posledica.
-
Mnogi mladi sportisti veruju da su takvi postupci normalan deo treninga.
-
Stručnjaci upozoravaju da disciplina nikada ne podrazumeva ponižavanje deteta.
-
Sigurno sportsko okruženje podrazumeva poštovanje, podršku i zaštitu dostojanstva svakog deteta.
Šta biste poručili roditeljima koji nisu sigurni da li je ono što njihovo dete doživljava na treningu „normalan deo sporta“ ili razlog za zabrinutost?
„Poruka za roditelje i zlatno pravilo odnosi se na to da bi roditelji trebalo da veruju svojoj deci. Empirijski podaci dosledno pokazuju da je procenat lažnih prijava za nasilje među decom gotovo statistička greška. Pažljivo slušajte svoje dete i gledajte kako se oseća. Sport bi trebalo da bude sigurno okruženje gde će dete da se razvija, a ne mesto gde se oseća uplašeno, povređeno i/ili manje vredno.“ – zaključila je prof dr Jovana Škorić.
