Šta bih uradila kada bi mi ćerka tražila da joj kupim Zoraninu knjigu?

Piše: Jelena Milentijević, Žena.blic.rs

Ne plašim se Zorannah, Zorannahe, ili kako se već po padežima menja ime poznate modne blogerke, niti njene knjige, iako imam ćerku od 12 godina.

Dakle, dete mi je u „rizičnoj“ grupi.

Da mi traži knjigu, kupila bih joj. Imala bih razumevanja da možda želi da se uklopi u društvo, da bude u toku, da zna o čemu pričaju sve njene drugarice, umesto da bude autsajder. Nek ima zajedničku temu s vršnjakinjama, što da ne. Bolje da ima nego da nema.

Moja ćerka je već dovoljno različita od većine svojih školskih drugarica da bih ja to dodatno produbljivala.

Ne sluša Severinu, iako im je puštaju u diskoteci kad idu na rekreativne nastave sa školom. Ne sluša nešto što ide: „Hej, momci u plavom, imam lošu vest, pozitivna biću ja na alkotest“. Dođe iz škole, otpeva mi šta se peva na odmorima, pita me da li mi se to sviđa, pošto se njoj ne sviđa, pa testira. Ne podsmeva se tome, a ni bilo kome. Kod nas u kući se niko nikom nikad podsmevao nije, niti se na taj način diskutuje o drugim ljudima, pa je tako naučila od nas. Ima zdravu distancu i, umesto podsmeha, koristi humor. Na to sam posebno ponosna.