Piše: Ivana Vana Stanisavljević
Vrtić, kao druga kuća, drugi dom, sigurnost. Je li vam to, ako ne prva, onda jedna od asocijacija na boravak u istom? Jer, ako nije, čak ni u najavi, razmislite da li uopšte želite da vaše dete bude deo kolektiva?
Musavi, prljavi, umazani, lepljivi, a zaaaadovoljni dečji osmesi i pune duše sreće, radoznale oči, otkrivalice. To bi trebalo da je esencijalno osećanje i prva potreba deteta pri pomisli na vrtić. Da zna da je u vrtiću dobro došlo, da će ga tamo dočekati sa osmehom i zagrljajem i dati mu na važnosti. Da zna da će moći da istražuje, saznaje, druži se, iznad svega. Ako svega toga, dragi roditelji, nema u vašem srcu, zaobiđite vrtić, a ako vam je vrtić, što često čujem, nužno zlo, pokušajte u sebi da pronađete mesta za pomenute osećaje i doživljaje.
Pročitajte i: Zašto vrtići ne treba da liče na škole
Kada dete ide u vrtić i ako je elegantno pri tome obučeno, kao da je krenulo u pozorište, mislite li da je prirodno da mu šaljete poruke tipa, pazi da se ne isprljaš, budi pažljiv dok jedeš, to su ti nove stvari. Ili je možda prirodnije, provedi prijatan dan sa drugarima, volim te, dolazim čim završim s poslom i onda snažan zagrljaj. Ima mnogo dece lepo obučene, koja ne znaju da se igraju, zagledaju svoju garderobu i kao svetinju čuvaju igračku od par hiljada dinara, jer je imperativ da je vrate kući čitavu. Ko uživa u toj garderobi i igračkama, dete ili roditelj? Ima dece koja toliko kasno ležu, a onda mimo pravila kasno dolaze u vrtić, pa, po prirodi stvari ne mogu da spavaju kada ostala deca to čine, ili bar ne remete drugu decu. Mislite li da je tom i takvom roditelju bitna grupa i pravila iste? Samo taj roditelj ima dete-boga i samo su njegove potrebe važne. O, kako se brzo preokrenu te stvari upravo protiv tog roditelja, jer ako dete kao malo nije naučilo za granicu i poštovanja pravila, kao starije će izazivati određene nepoželjne situacije u školi, napolju i naravno u kući. Na žalost, roditelj o tome ne razmišlja, a onda, po nepisanom pravilu, okrivljuje sve druge, sistem, društvo, školstvo, lakše mu je tako nego da se suoči sa sobom i nadljudskim naporima, ako treba, krene da ispravlja grešku. Svaka je popravka bolja, onda zanemarivnja problema ili prebacivanja krivice.
Sjajan tekst! 🙂 Bravo za ovakve mame i decu, a najvise za drage vaspitace, jer svi mi PONEKAD ne znamo ni kako da izdrzimo i sa dvoje dece, a kamoli sa njih 30. 😉
Hvala Vam.
Srdacan pozdrav, Ivana Vana
Meni vrtic nikako nije bio asocijacija za sigurnost, dom i toplinu. Imala sam uzasne vaspitacice koje su svakodnevno tukle i ponizavale decu. Nikada necu zaboraviti te slike i bol koji su mi nanele! Nikada, jer nijedno dete to nije zasluzilo.