Ponovili ste detetu nešto bezbroj puta, ali ono jednostavno ne reaguje na vaše reči? Pre nego što pomislite kako ga niste dobro vaspitali, pročitajte šta može da bude razlog ovakvog ponašanja.
Postoje tri kanala za prijem i obradu svih informacija koje stižu do nas, pa tako neko bolje „razume“ kada informaciju vidi, neko kada je čuje, a neko kada oseti kako ona utiče na njega. Svi imamo sva tri kanala, ali nisu svi podjednako aktivni. Šta to znači? Svaku informaciju naš mozak oblikuje, pretvara u formu koju ćemo najbolje razumeti na osnovu kanala koji je za nas dominantan. Pa će tako, na primer, osobi kojoj je vizuelni kanal najrazvijeniji, prilikom kupovine garderobe biti mnogo važnije kako nešto izgleda nego kako se u tome oseća i na osnovu toga će doneti odluku da li će to nešto kupiti ili ne. Osoba kojoj je dominatan kanal za osećanja će odluku o kupovini npr. kola, doneti na osnovu toga da li joj je u njima udobno i da li se oseća bezbedno, a ne kako kola izgledaju, koji je model, boja i sl. Ljudi kojima je dominatan zvučni kanal odluke donose na osnovu toga kako je nešto rečeno, obraćaju pažnju na ton i boju glasa i ako im se ne svidi kako neko priča sa njima to će biti presudno za odluku.
Kako da prepoznamo ove kanale?
Korisno je da prvo prepoznate koji je vaš kanal, a onda detetov, da biste uvideli kako vi govorite i onda prilagodili taj govor detetu. To je najlakše primetiti po rečima koje najčešće koristite, kao i ponašanjima u nekim svakodnevnim situacijama. Na primer, ako često zovete nekog da mu nešto pokažete umesto da mu objasnite rečima, ako govorite „Vidi, Pogledaj, Pokaži…“, ako rukama pokazujete oblike ili pokazujete rukom gde sagovornik da gleda, možete pretpostaviti da je vaš kanal vizuelan. Ako dok pričate vaš glas ima čitav spektar melodija, ako naglašavate reči podizanjem ili spuštanjem glasa, ako imate dobar osećaj za ritam (ovo se kod dece lako uoči), ako govorite „Slušaj me, Reci mi, Kaži…“, vaš kanal je najverovatnije auditivni/zvučni. Ako sporo i teško donosite odluke, ako radije kupujete stvari zato što vam je udobno u njima, a ne zato što izgledaju moderno, kupujete hleb zato što lepo miriše i topao je, a ne zato što vam treba, ako govorite sa većim pauzama „…Da razmislim… Hm… Sačekaj…“, najverovatnije je da je vaš kanal u osećanjima. I kod dece ćete ove razlike uočiti po rečima, i po tome na šta reaguju, a na šta ne.
Kako ovo možemo da primenimo u komunikaciji sa decom da bi nas ona bolje razumela?
Dok izgovaramo reči mozak našeg sagovornika/deteta ih „pretvara“ u niz slika, niz tonova ili niz osećaja. Ako mi koristimo reči koje su specifične za naš kanal – vidi, pogledaj, pokaži mi, gle ovo… detetu koje informacije razume preko osećaja ili zvuka to neće privući pažnju. Dakle, razumeće nas samo dete koje ima isti kanal kao i mi.
Sigurno vam se desilo da ste više puta pozvali dete da dođe da ruča, a da se ono nije odazvalo niti došlo za sto. U ovim situacijama je lako pomisliti da nas dete namerno ne sluša, ignoriše, pa čak i da je bezobrazno. Na sreću, uglavnom ništa od ovog nije tačno, već jednostavno ne pričamo tako da detetov kanal registruje informaciju. Razlog za to je što mi pričamo uglavnom na nivou navike, pa uvek na isti način izgovaramo iste rečenice u istim situacijama, i, pogađate, zato što uvek govorimo kroz naš dominatni kanal. Sada kada znamo za ove kanale koji filtriraju informacije lakše je da razumemo da nema baš mnogo smisla ponavljati isti zahtev na isti način.
