Oskudan fond reči otežava savladavanje školskog gradiva

Podaci o rezultatima učenika osmog razreda na testu iz Srpskog jezika na Maloj maturi pokazuju zabrinjavajuću činjenicu da je prosečan broj bodova na ovom testu 10,68, što je najlošiji rezultat u poslednjih 13 godina. Na pitanje novinara jednog dnevnog lista koji su im zadaci bili najteži, učenici su odgovorili da ih je najviše namučilo razumevanje teksta. Neshvatljivo je da se nisu požalili na apstraktnu službu reči u rečenici, glasovne promene, vrste reči i druga gramatička pitanja, već na razumevanje pročitanog!

Kako bih ilustrovala dubinu problema, navešću nekoliko stvarnih primera koji pokazuju jezičke probleme naše dece, a zabeleženi su u dnevniku jednog zabrinutog roditelja. Leksički fond učenika toliko je siromašan da neki od njih s mukom savladavaju bilo koji školski predmet, a ne samo Srpski jezik.

Na času Istorije: Učenik šestog razreda, učeći lekciju iz udžbenika za Istoriju, zaključio je da „jeresˮ znači „korovˮ, jer je u knjizi pročitao: „Ugarski kraljevi našli su pogodan izgovor da šalju vojsku na Bosnu, jer se u toj državi ukorenila jeres… Ugarski kraljevi, uz odobrenja pape, organizovali su krstaške pohode na Bosnu. Ti pohodi završavali su se pustošenjima i spaljivanjem jeretika… Uskoro je jeres bila iskorenjena.”

Profesorka književnosti upozorava: Bez čitalačkih navika nema ni uspešnog učenja

Na času Geografije: U jednom udžbeniku za Geografiju u petom razredu ovako se opisuju geografske karte: „Kada se izohipsama i bojama pridoda i senčenje, dobija se veoma plastičan prikaz reljefa.” Jedan učenik nije razumeo značenje prideva „plastičanˮ, pa je to protumačio (i tako naučio) kao da se sve geografske karte obavezno prave od plastike. Njemu je sasvim nepoznato da pridev „plastičanˮ može imati više značenja i da u ovom primeru nije upotrebljen u osnovnom značenju.

Kod kuće: Devojčica od 12 godina tražila je od roditelja da joj izvedu hipi pokret da bi videla kakav je to pokret. Ona još uvek ne zna da imenica „pokretˮ ne znači samo: „promena položaja tela ili organaˮ, već i: „društvena grupa okupljena oko realizacije izvesnih ciljevaˮ. I u ovom i u prethodnom primeru zapaža se da učenici, zbog nedostatka jezičke kulture, mogućnost da neka reč ima više značenja ne prihvataju kao nešto sasvim prirodno.

Na času Istorije, još jedanput: Neke sasvim uobičajene reči učenicima su sasvim nepoznate. Autori udžbenika ne mogu ni da pretpostave koje bi reči trebalo da izbegavaju u udžbeničkom tekstu. Tako je, na primer, dopusni veznik „premdaˮ nepoznat nekim (možda i mnogim) jedanaestogodišnjim učenicima. Autor Istorije za peti razred nije, naravno, mogao to čak ni da nasluti, pa je u lekciji o osvajanjima Aleksandra Velikog ovako započeo jednu rečenicu: „Premda je osvojio Indiju…” Učenica je, preslišavajući se, nabrojala teritorije koje je osvojio Aleksandar Veliki i rekla kako Indiju nije osvojio Aleksandar Veliki, već osvajač Premda. Ona je veznik protumačila kao vlastitu imenicu.

Na času Književnosti: Učenici šestog razreda analizirali su odlomak iz knjige Anđele Naneti „Moj deka je bio trešnjaˮ. Jedna rečenica iz tog odlomka ovako glasi: „Popeo se na drvo ne bi li ubrao trešnju.” Učenica je ovako protumačila ovu rečenicu i značenje veznika u njoj: „Popeo se na drvo da ne bi ubrao trešnju.” Dakle, „ne bi liˮ nekim našim učenicima znači „da ne biˮ. Pošto ne razumeju rečenicu, učenici ne mogu pravilno da analiziraju smisao odlomka.

Na času Matematike: Učenici ne vladaju ni rečeničnim konstrukcijama. Ispostavilo se da je učenicima petog razreda nerazumljiva konstrukcija „oduzeti odˮ. Na testu iz matematike učenici jednog odeljenja imali su zadatak u kojem se od njih tražilo da oduzmu neki izraz od broja 100. Gotovo svi učenici tog odeljenja postavili su zadatak tako što su prvo naveli izraz, a zatim su oduzeli broj 100 od njega. Oni, prosto, ne razumeju konstrukciju rečenice kojom je iskazan zadatak i ne mogu da reše taj zadatak zato što ne mogu pravilno da ga postave.

Marija Bulajić Škuletić: Odgajanje dece nije projekat koji može, a ne mora uspeti i od kojeg možemo dići ruke kad se zamorimo

Sve slabiji rezultati na testovima iz Srpskog jezika na Maloj maturi predstavljaju ozbiljan problem celom našem društvu, a ne samo nastavnicima Srpskog jezika, zbog toga što ukazuju na smanjivanje sposobnosti učenika da uče, pa čak i da misle. Ako ne razumeju leksiku u udžbenicima i sintaksičke konstrukcije koje su u njima upotrebljene, učenici ne mogu savladati nijednu lekciju.

Prema rečima čuvenog psihologa Lava Vigotskog, „u izvesnoj tački razvoja deteta mišljenje i jezik se seku, posle čega mišljenje postaje govorno, a govor postaje intelektualan.„ U poslednjem pasusu svoje knjige „Mišljenje i govor”, Vigotski kaže da su „mišljenje i govor ključ za razumevanje prirode ljudske svesti (…) Reč se odnosi prema svesti kao mikrokosmos prema makrokosmosu, kao živa ćelija prema organizmu, kao atom prema Vasioni”. Bez jezika nema ni mišljenja, a bez unapređene nastave Srpskog jezika, usklađene sa današnjicom, nema ni intelektualnog razvoja naše dece.

Šta preduzeti? U Srpskoj književnoj zadruzi je 8. maja 2014. održan naučni skup „Identitet srpskog jezika i kultureˮ. Moj referat na tom skupu bio je posvećen organizaciji nastave maternjeg jezika u različitim evropskim zemljama. Ideja je bila da se upoznamo i preuzmemo neke dobre primere iz drugih država. Na sajtu Ministarstva za prosvetu Ruske Federacije pronašla sam Standarde za učenje ruskog kao maternjeg jezika, a kao jedan od dokumenata tamo se nalazi „Metodičko pismo o nastavi ruskog jezika kao maternjeg”. U tom dokumentu stoji da Ruski jezik kao školski predmet ima natpredmetni status i da je važno da stručnjaci koji sastavljaju planove i programe moraju to imati u vidu. Drugi termin koji se upotrebljava s istim značenjem jeste „metapredmetni status” maternjeg jezika kao školskog predmeta.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Detinjarije (@detinjarije)

Kao argumente za natpredmetnost maternjeg jezika u dokumentu se navodi da maternji jezik utiče na formiranje najvažnijih opšteobrazovnih veština i govorno-misaonih aktivnosti: „komunikacijskeˮ (utiče na formiranje svih vrsta govornih aktivnosti, osnova kulture usmenog i pisanog izražavanja), „intelektualneˮ (pomaže u razvijanju sposobnosti za poređenje i kontrast, korelacije, sinteze, generalizacije, apstrakcije, vrednovanje i klasifikacije), „informacioneˮ (utiče na formiranje sposobnosti izdvajanja informacija iz različitih izvora, sposobnosti rada sa tekstom), „organizacioneˮ (utiče na formiranje sposobnosti da se formuliše svrha aktivnosti, planiranje aktivnosti, vršenje samokontrole, samoprocene, samoispravljanja). Drugim rečima, natpredmetnost Srpskog jezika ogleda se u tome što se bez znanja i veština stečenih na tom predmetu ne može zamisliti napredak učenika ni iz drugih školskih predmeta. Još od te 2014, srbisti se trude da se izbore za natpredmetni status Srpskog jezika kao školskog predmeta.

Rusi su iskoristili natpredmetni status Ruskog jezika kao školskog predmeta tako što od prvog razreda osnovne škole, pa do kraja srednje škole imaju razdvojenu nastavu Ruskog jezika i Književnosti, a odnos između broja časova jednog i drugog predmeta razlikuje se od razreda do razreda, ali ukupan zbir uvek je devet ili deset časova nedeljno. Ujedno, Rusija, Belorusija i Ukrajina, koje imaju ovakvu organizaciju nastave, imaju najviše časova maternjeg jezika u Evropi. U skoro svim evropskim zemljama, a ja sam posebno istražila stanje u Mađarskoj, Turskoj, Francuskoj, Rusiji, Ukrajini i Belorusiji, u nižim razredima osnovne škole ima više časova maternjeg jezika nego u Srbiji. Prednjače Francuska i Turska, gde učenici pohađaju čak deset časova maternjeg jezika nedeljno.

Osim povećanja nedeljnog fonda časova, neophodno je izvršiti i temeljnu reformu planova i programa iz Srpskog jezika, a ona bi se ogledala u uvećanju broja časova posvećenih jezičkoj kulturi, formama učtive komunikacije (obraćanja, molbe, naredbe, izvinjenja, slaganja, neslaganja i dr.), razumevanju teksta, sažimanju i proširivanju pročitanog, ovladavanju metaforama u naučnom tekstu, stilskom raslojavanju tekstova, bogaćenju leksičkog fonda, izboru odgovarajuće reči u zavisnosti od konteksta, pisanju učtivog pisma, klasifikaciji tekstova upoređivanjem njihovog sadržaja itd.

Ukoliko ništa ne preduzmemo, posledice će biti dramatične. Deca će komunicirati pomoću emodžija na telefonima i ostaće nesposobna za bilo kakvu emocionalnu i intelektualnu razmenu, jer bez jezika nema duhovne razmene, kao ni intelektualnog razvoja.

Prof. dr Rajna Dragićević, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Izvor teksta portal Politika.rs