Ne jenjava ni do večeri. Lov na veštice uživo, a ja, ni krivna ni dužna, sve to posmatram i ne usuđujem se da reagujem. Ako reagujem, stavljam se na nečiju stranu. Ako me svrstaju na nečiju stranu, svrstali su i moje dete. I to je domet mojih misli, tu se prekidaju. Na tom mestu se prekidaju i na svakom roditeljskom sastanku. Zamisli, sutra, ako moje dete nije pozvano na rođendan zbog toga što je me je neki roditelj svrstao u određenu klapu, a pri tom me je sreo par puta u životu, jedva dve razmenili…
Tačno mi dođe sebi jezik da iščupam, da bacim telefon, da me nema.
Roditeljski sastanci su događaji, iventi, performansi poslednje mode, i to sve zbog nekolicine kojima je takva arena prirodno stanište; prostor i momenat u kome pokušavaju da validiraju svoje alfa roditeljske sposobnosti, osmotre okolinu (nas ostale – bezličnu floru i faunu) i brzinom svetlosti utvrde šta od biljčica i sitne stoke mogu da progutaju u jednom, a šta u više zalogaja. Roditeljski sastanci postaju stanište za različite vrste gde je talačka kriza česta, gde sve vrlo lako prelazi u nadrealnu Krležinu pripovetku.
Započinje ovako:
Iznese se spontani predlog, dok učitelj, vaspitač ili razredni starešina još uvek nije završio izlaganje. Nije stigao ni do druge tačke dnevnog reda, a već se vodi debata o nečemu što nema veze sa temom. Radi se uglavnom o nečijem povređenom egu. To je trenutak kad pametan zaćuti, a budala progovori.
Zatim sledi pokušaj smirivanja situacije od strane predsednika roditelja, ukoliko nije jedan od glavnih aktera. On uvek biva nadglasan, ignorisan. Svako ko ne shvata ozbiljnost iznete situacije – taj je najgori roditelj.
Nastavnik se zatim odlučuje na kontra ignorisanje i da privede drugu tačku do poente, a o raspletu više i ne razmišlja, jer je moment otišao i jasno se vidi kuda sve ovo vodi. Rvanje u blatu sa svinjama, a svi koji ne učesvuju – ti su najgori roditelji.
Oni čiji su se stavovi sukobili ili čiji su bezobrazluk i samoživost toliko dominantni, dobijaju svojih deset minuta. Bez obzira da li se radi o onim pasivno-agresivnim ili vidno agresivnim, oni razglabaju, svađaju se, vređaju se, vređaju se deca, tuđa shvatanja – od religije do fudbalskog kluba, tuđi izbori, sve što ima na sebi mesa. Povrh svega, kao najvažnije, daje se do znanja onom drugom da je najgori roditelj i svi koji i za sekund pomisle slično.
I tu se javlja ona zebnja sa početka po prvi put. Proživljavaš je prvi put u obdaništu, a ne smiruje se do kraja osnovne škole. Ukoliko se ne prikloniš jednoj ili drugoj strani, automatski si od strane napasnika označen kao najgori roditelj, nezainteresovan roditelj, roditelj koji ne misli o svom detetu, o njegovom boljitku i o njegovoj budućnosti, jer nisi došao na hiljaditi sastanak u ovom tromesečju, koji smo pre pet minuta zakazali za juče.
Kod mnogih prisutnih se javljaju sledeći simptomi u tim situacijama: zalede se, smrknu, pognu glavu, prorade im creva. Svi mi samo pogledom pratimo kako se masa mržnje i nepoštovanja prebacuje sa jedne na drugu stranu učionice i kako postaje sve tmastija.
Oni iskusni, koji su radili seminarski na datu temu, sačekaju pet minuta i izvinjavaju se jer imaju neke obaveze. Šmugnem i ja često sa njima, hvatam zeleni talas.
