U vreme kada je vršnjačko nasilje jedan od gorućih problema, razvijaju se različite teorije i pristupi u cilju njegovog rešavanja. Pitanje koje se u tom kontekstu neizostavno nameće je –Da li samoodbrana znači produbljivanje nasilja ili zauzimanje za sebe i prestanak trpljenja?
Ovo su neka od najosetljivijih pitanja i najtežih za davanje pravog odgovora.
Mnoge generacije odrasle su uz rečenicu: „Nikog prvi/a ne diraj, ali ako te neko dira, uzvrati“.
Savremene društvene okolnosti i izazovi nameću potrebu za revidiranjem i prilagođavanjem određenih stavova i pristupa, pa i u procesu vaspitavanja dece.
Umesto pomenute rečenice, danas se i od strane stručne, pa i od laičke javnosti, sve češće može čuti: „Ne uzvraćaj nikome, jer na nasilje se ne odgovara nasiljem“.
Takav stav ima svoju psihološku, pedagošku i sociološku utemeljenost. Ali, da li je univerzalno i beskompromisno primenjiv?
Nasilje je najčešće produkt unutrašnjeg konflikta pojedinca/ke. Potom, isto, naročito u periodu pre i u toku adolescencije, može biti uslovljeno i društvenim faktorima, kao što je potreba za dokazivanjem pred društvom. Isto tako, identifikovanje s odabranim uzorima može biti ključno za neki nasilnički čin ili, uopšteno, ispoljavanje agresivnog načina ponašanja.
Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja: Stajati iza deteta ne znači opravdavati sve postupke
U takvim situacijama, za koje ne možemo reći da su retke kada se govori o vršnjačkom nasilju, pružanje adekvatnog stručnog odgovora, svakako, podrazumijeva višestran pristup, u tretmanu i nasilnika i žrtve.
Ipak, ovde se konkretno bavimo reakcijom žrtve fizičkog vršnjačkog nasilja, koje nije izazvano žrtvinim postupcima. Iz iskustva nam je poznato da deca sklona nasilju, u želji za dokazivanjem svoje „hrabrosti i snage“, obično neće prvi krenuti na nekoga od koga očekuju isti odgovor, već upravo suprotno. Žrtve su neretko mirna i povučena djeca od kojih nasilnici nemaju bojazan da će im uzvratiti na isti način.
Iz tog razloga, u situacijama u kojima se dete suočava sa nasiljem, u redu je usmeravati nju ili njega, prvenstveno, da potraži pomoć. Međutim, surovo iskreno govoreći, praksa je pokazala da prosvetni radnici i psihološko–pedagoška služba nekada nemaju dovoljan i pravi uvid u konkretnu situaciju, a često ni previše mogućnosti da odreaguju na pravi način i da, shodno svojim ingerencijama, preveniraju ili zaustave dalje nasilje.
Iz iskustva nam je poznato da deca sklona nasilju, u želji za dokazivanjem svoje „hrabrosti i snage“, obično neće prvi krenuti na nekoga od koga očekuju isti odgovor, već upravo suprotno. Žrtve su neretko mirna i povučena djeca od kojih nasilnici nemaju bojazan da će im uzvratiti na isti način.
Deca ispituju granice, te kada ih nema, shvatiće to kao zeleno svetlo za nastavak svog započetog činjenja. Neka deca granice ne shvataju ozbiljno, jer su tokom rane socijalizacije iste postavljene previše fleksibilno, najčešće usled roditeljske nedoslednosti.
Nadalje, roditelji dece sklone društveno neprihvatljivom ponašanju neretko odbijaju da prihvate krivicu svog deteta i preuzmu odgovornost za dalji tok i način detetovog funkcionisanja u kolektivu, relativizujući posledice istog.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
U takvim situacijama, žrtva ne izlazi iz začaranog kruga trpljenja nasilja – žalbi – stresnog sučeljavanja – trpljenja nasilja.
Neke studije govore o tome da kada se nasiljem odgovori na nasilje to dovodi do eskalacije sukoba; potencijalno pogrešnog prepoznavanja nenamernog postupka kao čina nasilja što za posledicu ima neprimereno agresivan odgovor; pronalaženje alibija za nasilje od strane dece, i tako dalje.
Ova stanovišta su potpuno opravdana. No, ono što nam promiče kod, u teoriji logične i funkcionalne rečenice – da se „na nasilje nikada ne odgovara nasiljem“ jeste da je nasilje atak na drugu ličnost, a odgovor na taj atak je samoodbrana i zaštita sebe.
Ali, ovde, u skladu sa navodima iz prethodno pomenutih studija, moramo biti svesni činjenice da je granica između samoodbrane i nasilja tanka i može biti lako pređena.
Međutim, primetila bih, ipak, da se u ovom kontekstu zanemaruje važnost i uticaj konstantnog rada sa decom i usmeravanja koje, ako izostane, opasnost od nasilničkog ponašanja može biti jednako prisutna sa, kao i bez upotrebe i ponavljanja pomenute rečenice.
Da ne ostane prostor za pogrešno tumačenje napisanog, svakako da prva linija odbrane treba da bude pokušaj mirnog rešavanja situacije. Ipak, kada to ne daje rezultate moramo da vodimo računa i o žrtvama. Sputavanjem da se zauzmu za sebe i podsticanjem da na ponavljajuće nasilje odgovaraju ćutanjem ili čekanjem da neko drugi reši situaciju, a to se ne dešava, šaljemo im poruku da je normalno trpiti nepravdu, pa i nasilje.
Rad sa decom tokom njihovog odrastanja je neupitna i nezamjenjiva potreba. Svaka situacija zahteva zaseban pristup i razmatranje svih aspekata. Teorijski okviri i smernice su neophodni i nadasve korisni, ipak, pristup gorućem problemu vršnjačkog nasilja ne može i ne sme da se svodi na učenje žrtve da ni po koju cenu ne sme da pruži otpor i nauči da se zauzme za sebe.
Sputavanjem da se zauzmu za sebe i podsticanjem da na ponavljajuće nasilje odgovaraju ćutanjem ili čekanjem da neko drugi reši situaciju, a to se ne dešava, šaljemo im (deci) poruku da je normalno trpiti nepravdu, pa i nasilje.
Ovo su dileme koje imaju mnogi roditelji, naročito oni koji prepoznaju svoju nezamjenjivu ulogu u procesu vaspitavanja dece, prenošenja vrednosti i usmeravanja u pravcu usvajanja društveno prihvatljivih normi i modela ponašanja.
Iz tog razloga, postoji individualna, kolektivna i institucionalna obaveza da se energija usmeri na dužno posvećivanje pažnje, te multisistemski pristup u pronalaženju efikasnih pristupa u prevenciji i smanjivanju stope vršnjačkog nasilja. Ukoliko postojeći okviri, smernice i koraci koji se preduzimaju ne daju potrebne rezultate, jasna je neophodnost izmena, novih sagledavanja i pristupa delovanju u praksi.
