Dođem kući izbombardovana kakofonijom demonskih glasova koji govore: „Nisi dovoljno dobar roditelj!” i ne uspevam suprugu da prepričam šta se desilo. Sutradan čekam obaveštenje na oglasnoj tabli, u slučaju da sam nešto važno propustila, a nastavnik nije stigao da izgovori.
Ako se traže pare – dam pare i ne mislim za šta su, ni koja je strana napravila predlog, ni šta će njima biti kupljeno. Ne želim da znam i ne interesuje me. Skrivam se u hodnicima ako mi se samo učini da sam videla nekoga ko podseća na jučerašnje aktere i creva rade sve dok ne izađem na svež vazduh.
„Da li možemo da prosledimo vaš broj telefona za Vajber grupu roditelja?” Priznajem, glupa sam bila tog trenutka kad sam dala svoj broj telefona, jer mi se učinilo kao dobra ideja, jer barem neću slušati šištanje i povišen ton.
Talačka kriza se nastavila – drugi deo Matrixa. Udarci, jedan za drugim! Stiže jedna poruka, stiže druga… a zatim ona dugo očekivana, ustanovljen libreto kao na sastanku, gde smo svi taoci nekolicine roditelja koji imaju nešto jako važno i mudro da kažu, jer se, bože moj, to sve tiče naše dece, a ne mahnitog ega pojedinaca koji se hronično osećaju pozvanim da kažu nešto jako važno, bez obzira na temu. Hajka se nastavlja, punom parom. Ruku i jezik sebi da pregrizem, jer sam upravo donela sve ovo u kuću, pozvala i pustila dobrovoljno ove i ovakve ljude u svoj dom. Poruke stižu li stižu… I to traje u mojoj dnevnoj sobi. Ode dan… ode šaka živaca.
Zove me kuma i pita za savet kako da prevede nešto, a ja joj odgovaram kako sam sad u sred rasprave i ne mogu svoje misli da sastavim od količine nevaspitanja. Ona zastane (kraljica u krucijalnim momentima mog života) i mirnim tonom mi kaže: „Napiši da ne želiš da prisustvuješ takvoj komunikaciji i samo napusti grupu.”
Da li je moguće da je mene strah toliko paralizovao? Da nisam mogla sama toga da se setim, već pritiskam mjut, a i dalje kao sumanuta čitam u šoku? Da li je moguće da nisam u ovim ljudima prepoznala iste one verbalne i psihičke nasilnike koje sam sretala u školskim danima, počev od ćerke učiteljice, ćerke onog tate što ima veliku pekaru, sina starosedeoca iz kraja što cuga pivo na ćošku? Tada sam više herca imala i odupirala im se, a sad ne, jer, bože moj, šta ako moj postupak ugrozi sutra nešto vezano za moje dete? Ajde što sam kukavica pa ne smem da se kačim sa luciferima, nego što shvatam da sam potpuno otupela i ne mogu ništa da radim već pola dana.
Poslušam ja svoju kraljicu kumu, napišem jednu poruku bez suvišnih reči, kliknem na leave i delete, i skuvam sebi jednu gorču.
Da li će moje dete biti suočeno sa nasilničkim ponašanjem? Biće! Svi smo bili, pa čak i oni koji su sami nasilnici. Jedina pozitivna stvar iz svega ovoga je da su karte sada otvorene. Ovih nekoliko su definitivno ljudi kojima ne bih ni vrata otvorila, a sa njihovom decom ću biti na oprezu, ukoliko se desi da mi kao drugari ili drugarice mog deteta budu dolazili u kuću.
Diplomski i magistratura na Vajberu u jednom danu. To mi je za nauk. Nikad više. Kafa gotova… baš gorka, ali prija. Srčem tako dva minuta, a onda se setim da kumi nisam prevela onu rečenicu.
Autorka teksta je mama koja želi da ostane anonimna.
Izvor: http://centarzamame.rs/
