Deca mnogo više uče kad im omogućimo da slede svoju radoznalost

Jednostavno rečeno, kad omogućimo deci da slede svoju radoznalost i interesovanja, ona mnogo više uče. A dok uče mnogo više, ona postaju bolja u učenju.

Već su čuvene godišnje preporuke Bila Gejtsa koji svake godine ukaže na pet najzanimljivih knjiga koje je pročitao pa se tako na njegovoj prošlogodišnjoj listi našla i knjiga Spremni za život – Škola: istinska priprema za svet odraslih autorke Dajen Tavener koju je u prevodu Milice Simić upravo objavio novosadski Psihopolis. U obrazloženju svoje preporuke Gejst navodi:

„Kao što svaki roditelj zna, spremanje dece za život posle srednje škole je dug i težak zadatak. Dajen Tavener, koja je osnovala Samit, jednu od najboljih mreža državnih srednjih škola, napisala je vodič koji će vam pomoći da taj proces učinite što je moguće lakšim i plodonosnijim.“

Odlomak iz knjige:

Učiti kako se uči

Nauka o učenju je konzistentno pokazivala postojanje veze između činjenice da dete dobro poznaje neki predmet i njegovih performansi i veštine. Tako, recimo, u jednom istraživanju učenici niže srednje škole uradili su test razumevanja pročitanog teksta, i čitali su odlomak u vezi sa bejzbolom. Deca koja su već posedovala određeno znanje o bejzbolu postigla su bolje rezultate bez obzira na to da li se pre toga smatralo da dobro ili loše čitaju. Ovo kao i ostala slična istraživanja govore nam da je, ako želimo da naša deca budu dobra u veštinama kao što je kritičko razmišljanje, potrebno da znaju i shvataju stvari na koje primenjuju kritičko razmišljanje.

Rezultati ovih studija odgovaraju našim ličnim iskustvima. Većina nas može da se seti neke situacije kad smo pokušavali da nešto pročitamo, a nismo znali veliki broj reči. To se može desiti deci dok uče da čitaju, ali može da se desi i odraslima. Tako, na primer, ako pokušam da pročitam neki složeni medicinski ili pravni tekst, mučiću se da shvatim sve. Naravno, mogu da koristim strategije kao što je traženje značenja reči i pokušaj da zaključim njihovo značenje na osnovu konteksta, ali realnost je da mi, kad bi bilo previše reči koje ne znam, a koje opisuju nešto za šta ne poznajem koncept, te strategije ne bi pomogle. Čak i kad bih brzo tražila definicije na Guglu, ne bih bila u stanju da upamtim sve te nove informacije dovoljno dugo da bih završila rečenicu. Ne bih mogla da razumem ono što čitam. Sa druge strane, mogli biste da mi date da pročitam neki tekst, po složenosti sličan ovome, koji se odnosi na nešto što zaista dobro poznajem, kao što je, recimo, politika obrazovanja, i mogla bih da koristim iste te strategije i da shvatim tekst. U prvom slučaju, delovala bih zaista glupo, a u drugom zaista pametno. A ja nisam uopšte jedinstven slučaj.

Ovde imamo zaista veliki problem tipa „Šta je starije: kokoška ili jaje.” S jedne strane, lakše je više učiti i biti uspešan na akademskom nivou onda kad već posedujete znanje o nekoj temi, ali najbolji način da steknete to znanje jeste da učite o tome. Škola čini ovaj neproduktivni ciklus još gorim. Sve do trećeg razreda, škola se fokusira na učenje dece da čitaju. Međutim, u četvrtom razredu dolazi do promene i od dece se očekuje da čitaju da bi naučila nove informacije. Ovo, naravno, stvara problem deci koja nisu do četvrtog razreda naučila da dobro čitaju, ali, kao što istraživanja pokazuju, veština čitanja u ogromnoj meri zavisi od toga koliko već znate o onome što čitate. Brojne su implikacije ovoga za škole, ali za mene kao roditelja ključno je sledeće: moje dete će naučiti više i postizati bolje rezultate u školi ako ima mnogo znanja od kojeg počinje.

“Nažalost, uobičajeno iskušenje kojem podležemo jeste da pokušamo da u glavu svoje dece „uguramo” što je više moguće informacija.”

Nažalost, uobičajeno iskušenje kojem podležemo jeste da pokušamo da u glavu svoje dece „uguramo” što je više moguće informacija. Roditelji često imaju ovaj poriv, i to je razlog što upisujemo svoju decu na mesta kao što su Kumon[1], i podstičemo ih da memorišu činjenice kupujući im igre za koje se tvrdi da će naučiti našu decu važnim stvarima. I nastavnici imaju ovaj poriv, i to u velikoj meri zbog toga što u našem društvu već dugo postoji shvatanje uloge nastavnika kao nekoga ko stoji pred odeljenjem i „deli” znanje. Ipak, postoji jedan drugačiji i bolji način da deca steknu znanje, a to je onaj koji se zasniva na njihovoj urođenoj radoznalosti.

Tri gradivna bloka, koji se nalaze na vrhu navika za postizanje uspeha, jesu samousmeravanje, radoznalost i osećaj svrhe. Razlog leži u tome što, dok razmišljamo o tinejdžerima koji ulaze u odraslo doba, mi na njih prebacujemo odgovornost za sopstveno učenje i razvoj. Učenje započinje radoznalošću. Kad neko zaista ima neko pitanje, sledeća logična stvar biće da potraži odgovor na to pitanje. Ljudi postavljaju pitanja o stvarima koje ih zanimaju, a obično nisu znatiželjni u vezi sa stvarima koje ih ne interesuju. Izvan formalnog iskustva učenja u učionici, kad neko želi da sam pronađe odgovor, potrebno je da koristi samousmeravanje ne bi li ga dobio. Rešenje problema „kokoška ili jaje” jeste sticanje znanja pokrenuto radoznalošću. Jednostavno rečeno, kad omogućimo deci da slede svoju radoznalost i interesovanja, ona mnogo više uče. A dok uče mnogo više, ona postaju bolja u učenju. Tako se stvara začarani krug.

U nastavku: Autentičnost je važna

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: