Kada zima zagudi, a sneg blokira sve pristupe ka kladovskim selima na planini Miroč, Marina Mandić, učiteljica u izdvojenom odeljenju OŠ „Svetozar Radić” u selu Planinica, pored nastavničke, dobije još jednu ulogu. Ona tada postaje i majka, drug, staratelj, najbolji prijatelj…
– U planinskim uslovima, kada zima pokaže svoje zube, a put zatrpaju snežni smetovi, mališani spavaju u mom stanu – smeje se Marina. – Srećom ili ne, samo ih je troje. Ja im tada kuvam, perem im stvari, podučavam ih… Nebrojeno puta se desilo da, dok napolju šiba mećava, sedimo u sobi i slušamo pucketanje vatre. Jednostavno, tada izbrišemo odnos učitelj-đak. Postajemo najbolji prijatelji…
Učiteljica Marina, u svojim tridesetim godinama, odlučila se za nešto što je danas većini njenih kolega strano. Nije birala posao. Čim joj se ukazala prilika da radi, prihvatila je da dođe u Planinicu i odrekne se života u urbanoj sredini, zamenivši gradske bulevare seoskim, izlokanim putevima.
A kako se uz učiteljsku privikla i na novu, dopunsku ulogu?
– To je deo dogovora sa roditeljima – smeje se Marina. – Tada im zamenjujem oca i majku. A, i meni je lakše kada se, umesto fijuka vetrova, pored mene čuje dečji žagor, smeh i radost. Na to sam navikla i ponosna sa na moje male stanare.
Ona kaže da je već godinama u desetak planinskih seoskih škola u opštini Kladovo sve manje đaka. Zato nije neuobičajeno da u izdvojenom odeljenju tekijske OŠ “Svetozar Radić”, u Planinici, naselju smeštenom na 560 metara nadmorske visine, nastavu u tri razreda pohađaju tri učenika koji do škole, od svojih domova u planinskim vrletima, pešače nekoliko kilometra.
A, nekada je u toj školi, otvorenoj 1980. godine, bilo kao u košnici, svedoči Zorica Dačić, majka Željka Ilića, koji pohađa četvrti, i Anđele, koja je pošla u drugi razred.
– U dve učionice bilo je više od 50 učenika u tadašnjoj četvorogodišnjoj školi. Međutim, vreme je učinilo svoje. Brojna ognjišta su pusta, nema ljudi ni dece, jer je većina iz rodnog kraja otišla u potragu za boljim životom. Ja sam ostala. I, srećna sam što moja deca mogu da se školuju – kaže Zorica.
Poslednju deceniju i po slika se u Planinici ne menja. U školskim klupama je samo troje đaka. Mališani kažu da bi voleli da imaju više drugara s kojima bi mogli da uče i da se igraju .
– Bilo bi lepo da imamo više drugara u školi. Mogli bismo zajedno da crtamo, pišemo i recitujemo, a za vreme odmora igrali bi smo između dve vatre – uglas govore Ilići, i za ruke drže novu školsku drugaricu – Mariju Turanović.
U kombinovanom odeljenju nije lako raditi. Ali Marina se potpuno posvetila svom zanimanju i za decu ima samo reči hvale.
– Deca su poslušna. Željna su znanja tako da nastava ide baš kako treba. Uslovi za rad u školi su solidini, a u planinskom bespuću vreme sporo prolazi. Ali rad sa decom je moje opredeljenje i to me ispunjava – zadovoljna je učiteljica.
Izvor: Novosti
