Piše: Vesna Smiljanić Rangelov
Možda nije u trendu, ali ja recimo baš želim da ostarim, onako skroz. I tako maštam… Kad ja jednom budem prava baba, ispričaću unučadima ovu priču. Oni će se najpre zabezeknuti što je baba bila mala, i što je postojalo vreme kad nije bilo the smartest pomagala, a opet baba se nije igrala ni s dinosaurusima. Niko neće imati babu kao oni. Recimo, dakle, da sam čak ne ni baka, nego klot baba i da sam namestila tuce unučića na klecavo koleno i počela:
Moja majka, a vaša prababa, ona što me je naučila da vam pravim kajmak, jednom je srela vuka. Pravog pravcatog, krvoločnog vuka koji živi u šumi. Kako? Lepo. Išla ona na posao. A put do fabrike u kojoj je radila vodio je preko planine i kroz šumu. Kretala je pre zore da bi već u sedam upalila mašinu za šivenje. Pola sata kasnije, čim zora zarudi, istim putem, sestra i ja idemo u školu.
Išla ona, išla – kad odjednom nasred puta stoji ušima i repom – vuk. On je nju prvi video, zato je i stao i gleda je. Ona šta će, kud će, ako stane – on će jurišnuti nego ti se ona sagne, dohvati kamen, zgađa ga i jako vikne sve nogama trupćući kao da ga juri. On smesta pobegne. Ona nastavi dalje.
Sećate se, pola sata kasnije njena nejaka deca prolaze istim putem pod teretom školskih torbi. U blizini nije bilo kuća, a i da je bilo, ko zna da li bi u njoj bilo telefona. A i da je bilo, pitanje je koga bi ona zvala uopšte jer mi telefon nismo imali. Na posao da zakasni ne sme. Sve u svemu, zaključi ona da pošto je već zdimio, nema razloga da se na istom mestu nađe opet u roku od pola sata i nastavi dalje. Mi uobičajeno krenemo u školu. I stignemo bez ikakve frke i strepnje.
A ona, stigavši na posao i čuvši od koleginica da je na tom i tom mestu u toliko sati viđen vuk, shvati da je to onaj isti što se od nje nadao u beg i – odahne. Jer to je mesto s druge strane planine. Taman kako se i nadala. Srce se vrati na mesto.
Posle je pričala kako se za sebe nije uplašila jer je bila naoružana. Pošto je s posla gredom pretežno plela. Ide i plete, brzo, bez spoticanja i bez greške. Svaki je kamen znala gde je, a one leteće ujutru pokupi i pobaca u kakvu rupčagu. Tako je održavala put, plela džempere i šila gaće. Posle je sve propalo, i put i fabrika i škola. Ali za gaće je moralo da se ima. Je l’ vidite vi, kako sam ja sretno odrastala?!
A sad štura! ne mogu svake nedelje da štampam novi kuk.
Izvor: Detinjarije.com
