Ustaljeno je mišljenje da pred decom ne treba psovati. Ali, to se ipak stalno dešava.
Lingvista Bendžamin Bergen, profesor kognitivne nauke sa univerziteta San Dijego, proučavao je ovo pitanje u svojoj novoj knjizi „Šta koji k: Šta psovanje otkriva o našem jeziku, našim mozgovima i nama samima“ (What the F: What Swearing Reveals About our Language, Our Brains, and Ourselves).
Bergen, i sam sklon živopisnom izražavanju, primetio je da je više počeo da pazi na svoj rečnik kad je postao otac. Počeo je da se pita, da li bi zaista bilo toliko loše da psuje pred svojim detetom? Najzad, znao je da je psovanje bazična radnja, koja prethodi jeziku. Nakon prečešljavanja naučne literature, zaključio je da postoji razlika između pogrdnih fraza, za koje nauka smatra da su loše za decu, i običnih ružnih reči za koje nema dokaza da su štetne.
U opticaju je mnogo teorija o tome zašto je loše da se psuje pred decom. Navodno, to je verbalno zlostavljanje koje izaziva psihološku štetu, otupljuje osećanja ili podstiče agresivno ponašanje. Bergen, međutim, nije naišao ni na kakve naučne studije koje potvrđuju ove teorije. Jedina postojeća istraživanja rađena su na studentima, pa su zatim zaključci preneti i na decu.
Uvredljive psovke su jedina grupa ružnih reči koje su se pokazale problematičnim. Studija u kojoj su učestvovala 52 studenta pokazala je da su oni koji su bili izloženi homofobičnim pogrdnim rečima kasnije bili spremni da daju manje novca za prevenciju HIV-a. Druga studija koja je obuhvatila 61 učesnika u ranim dvadesetim godinama, pokazala je da su oni izloženi istim takvim psovkama pomerali svoje stolice na veću udaljenost od ljudi koji bi se predstavili kao homoseksualci. Takve uvrede mogle bi imati još gori uticaj na decu, smatra Bergen.
Što se tiče običnih svakodnevnih vulgarnosti, nije dokazano da one mogu podstaći agresivnost kod dece, otupljivanje osećanja niti im ograničiti rečnik, piše Bergen.
Nema razloga za brigu ni što će deca koja slušaju psovke početi da ih koriste, dodaje on. Velika studija pokazala je da deca od prve do dvanaeste godine života prirodno izgovaraju na hiljade nedozvoljenih reči, bez nekih posledica. „Ni u jednom slučaju to nije vodilo fizičkom nasilju. Umesto toga, zabranjene reči uglavnom se koriste iz pozitivnih razloga, na primer radi šale,“ kaže Bergen.
Naravno, postoje društvene norme koje se moraju uzeti u obzir. Dete koje psuje ko kočijaš će verovatno izazvati probleme i sebi i svojoj porodici. To zahteva da dete naučite granicama društveno prihvatljiog ponašanja. Bergen sebe više ne cenzuriše pred svojim detetom, ali mu objašnjava reči koje koristi i uči ga kada smeju da se upotrebe. „Čak i dvogodišnjak može da razume da je jedno psovati kod kuće, a da izvikivanje iste reči u samoposluzi može izazvati negativnu reakciju,“ zaključuje on.
Priredila: Jovana Papan
Izvor: Quartz
