Dok su se roditelji pre dve decenije plašili ulice, današnji strahovi su suptilniji, ali jednako opasni: od patološkog kockanja skrivenog u video-igrama, preko zavisnosti od društvenog statusa na mrežama, pa sve do poremećaja u ishrani i zloupotrebe supstanci. Psiholozi ističu da sama kontrola nije dovoljna – ona je poput ograde na mostu: sprečava pad, ali ne uči dete da hoda. Da bi se sprečila zavisnost, kontrola mora biti praćena edukacijom i emocionalnom podrškom.
Najbolja „roditeljska kontrola” i dalje je zajednička večera bez telefona i iskren razgovor o tome zašto su određene stvari štetne, umesto pukog „zato što sam ja tako rekao”.
Šta sve vreba?
Zavisnosti kod dece retko se javljaju izolovano. Psiholozi primećuju fenomen „ukrštenih zavisnosti”: dete koje je zavisno od video-igara često razvija i naviku konzumiranja energetskih pića ili brze hrane, kako bi održalo dopaminsku stimulaciju.
Naime, strah od telefona nije samo puka fantazija roditelja. Moderne igre koriste mehanizme slične kazinima, uvodeći decu u svet kockanja kroz virtuelne kupovine. Uz to, potreba za stalnim prilivom „lajkova” čini ih anksioznim i nesigurnim bez digitalnog potvrđivanja. Tradicionalne zavisnosti: vejping, alkohol i dalje su prisutne, često kao način suočavanja sa stresom koji nameće digitalno okruženje.
Kontrola je prepreka, ali ne i imunitet
Poznati američki psiholog dr Leonard Saks, koji decenijama istražuje uticaj tehnologije na razvoj dece, naglašava da je kontrola neophodna, ali da sama po sebi ne rešava uzrok.
Prema dr Saksu, roditelji često prave grešku jer instaliraju softver za praćenje, ali ne uspostavljaju vlastiti autoritet. On smatra da puka tehnička kontrola može stvoriti „prividnu sigurnost”.
„Kontrola bez povezanosti vodi u pobunu. Ako roditelj postavi tehničku blokadu na telefon ili zabrani izlaske bez izgradnje odnosa poverenja, dete će je doživeti kao neprijateljski čin. Ključ sprečavanja zavisnosti nije u oduzimanju loših opcija već u izgradnji karaktera i samokontrole koji će mu omogućiti da samo kaže ’ne’ kada roditelj nije prisutan ”, ističe dr Saks.
On naglašava da roditeljska kontrola može da uspori pristup štetnim sadržajima i supstancama, što je važno jer se mozak razvija do 25. godine, ali ne može da izleči potrebu za begom od stvarnosti.
Može li kontrola sprečiti zavisnost?
Statistike i klinička praksa pokazuju da – u ranoj fazi – odlaganje prvog kontakta sa telefonom ili supstancama smanjuje verovatnoću da se zavisnost razvije u hronični problem.
Ali ako dete već pati od depresije, anksioznosti ili nedostatka pažnje u porodici, ono će pronaći novu zavisnost čim mu jedna bude onemogućena. U tim slučajevima kontrola ne može da pomogne.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
„Meta” i „Gugl” odgovorni za zavisnost dece
U Kaliforniji i Los Anđelesu porote su proglasile „Metu” i „Gugl” odgovornim za zavisnost dece od društvenih medija. Istraživanja pokazuju da platforme štete deci, a da etički dizajn proizvoda, a ne roditeljski nadzor, treba da bude standard. Kompanije se brane da imaju bezbednosne alate i opciju roditeljski nadzor.
„U pitanju je alat koji zahteva od roditelja da: kreira sopstveni nalog, poveže ga sa nalogom deteta, kreće se kroz podešavanja koja se menjaju bez prethodne najave, prati izveštaje o vremenu provedenom ispred ekrana i bude u toku sa svakim novim objavljivanjem funkcija. Sve ovo pretpostavlja tehnološku pismenost, raspoloživo vreme i kooperativnog tinejdžera, dok su sa druge strane bihevioralni inženjeri sa milijardama računarske snage i poslovnim modelom zasnovanim na angažovanju. Roditeljska kontrola naspram preciznog aparata za zavisnost nije fer borba. Ona je početna tačka, ali ne i rešenje”, ističe dr Brijana Džentil za „Psychology Today”.
Prema njenom mišljenju, roditeljski nadzor je početna tačka, a ne rešenje.
Izvor: magazin.politika.rs
