Moji su razmaženi do bola

Moji su razmaženi do bola.

Mazim ih za doručak, ručak, večeru, užine, pred spavanje a bogami i kad spavaju. Ona još uvek uživa u tome, a on je kao nešto porastao pa počeo da se femka i otima i okreće glavu kad krenem da ga poljubim. E, ja to odmah sasečem u korenu i primenim čuvenu balkansku: „Alo bre! Dok si pod mojim krovom i dok te ‘lebom ‘ranim ima da trpiš moje poljupce i zagrljaje i maženja i štipanje i ujedanje za dupence i sve…”

Tako da ja tu razmaženost ne sankcionišem, no je rasplamsavam k’o kampersku vatru. Dapače.

I trudim se da što više budem deo njihovih života, iako su porasli i ne traže me tako često i imaju svoje društvo i svoje telefonske razgovore i pidžama-žurke i zanimljivije teme za razgovor… Ali i dalje imamo naš mali ritual ćakulanja pred spavanje i jutarnje češkanje leđa nakon buđenja, pa me redovno informišu o dešavanjima na svim poljima i frontovima.

Po meni, razmaženost je nešto najsasvimpotpunosasvim najbolja stvar koju roditelj može da pruži svom detetu.

I po meni, razmaženost je nešto najsasvimpotpunosasvim najbolja stvar koju roditelj može da pruži svom detetu.
Zato ja moje volim, ljubim, grlim, mazim, pazim do kraja sveta i nazad, čisto da znaju da ne pristaju na manje od toga kad se u njihovim životima pojave tamo neke kuce, cice, mace i ostali darlinzi.

Zapuštenost. To je problem.
Ti pogani roditelji. Te nemaju vremena, te uvek imaju nešto bitnije da rade, te preče im je da odu u šoping nego da posvete vreme deci…
I svesni su toga i onda pokušavaju da nadoknade propušteno kupovinom računara, telefona i svega toga što je sestra baba nabrojala.
Na detetova pitanja odgovaraju sa „Ne znam… e nemam sad vremena…” ili modernije „Nemam pojma, izguglaj…”. Pa onda u njima ipak proradi kao neka griža savesti te počaste dete novim komadom spejs šatl tehnike, čisto da kupe ljubav kad su već nesposobni da je pruže.

Na detetova pitanja odgovaraju sa „Ne znam… e nemam sad vremena…” ili modernije „Nemam pojma, izguglaj…”.

Zapuštena deca, nevaspitana deca, deca prepuštena sebi, deca koja se informišu o svemu putem interneta, deca koju roditelji pošalju u školu i misle da su time završili posao očekujući da im prosvetni radnici izvode decu na put… e to je problem drugovi i drugarice, pioniri i pionirke.

Nisu deca kriva. Krivi su roditelji.
I uvek se setim jedne budale od žene koja ubije boga u detetu zbog neke banalnosti tipa prosula je sok na tepih. A onda kad mala toliko vrišti da ti mozak zatiltuje, mama joj umilnim glasom kaže: Idemo u prodavnicu da ti mama kupi šta god poželiš.

Eto. Svakakvi  budu povlašćeni da nose titulu roditelja.

Izvor: Zelena učionica