Ćerkicama očevi više i pevaju i sa njima otvorenije govore o svojim osećanjima, uključujući i tugu, verovatno zato što im osećajnost kod devojčica deluje prihvatljivije nego kod dečaka, kaže studija, objavljena u časopisu Bihejvijoralna neuronauka. Sa sinovima, očevi više vremena provode u grubljoj igri i koškanju i češće pominju reči kao što su „ponosan“ „pobediti“ i „najbolji“, koje su vezane za postignuće. S druge strane, sa ćerkama očevi više koriste reči kao „sve“, „ispod“ i „mnogo“, koje su u vezi sa budućim akademskim uspehom.
„Ako dete plače ili traži tatu, očevi devojčica češće reaguju nego očevi dečaka,“ kaže Dženifer Maskaro sa univerziteta Ejmori. „Trebalo bi da znamo koliko nesvesne predstave o polu utiču na način na koji se odnosimo čak i prema vrlo maloj deci.“
Naučnike je interesovalo da li različiti odnos očeva prema ćerkama i sinovima potiče od razlika u moždanoj aktivnosti. Ono što nisu utvrdili, jeste da li je drugačija reakcija u mozgu posledica genetike ili evolucije, ili je u pitanju uticaj društvenih normi.
Laboratorijski eksperimenti sa roditeljima često daju iskrivljene rezultate jer roditelji daju odgovore koji ih predstavljaju u boljem svetlu ili nemaju realnu sliku svog ponašanja. Zbog toga su naučnici u ovoj studiji podatke prikupljali snimajući očeve i decu u svakodnevnim životnim situacijama pomoću malog računara koji su očevi nosili na kaišu i koji se uključivao s vremena na vreme, a da toga nosioci nisu bili svesni.
„Ljudi se ponašaju potpuno normalno jer zaborave da ga nose ili pomisle – koje su šanse da je baš sad uključen,“ kaže Maskaro.
Noću su računar očevi ostavljali da se puni u dečijoj sobi, kako bi snimao i noćne interakcije sa decom.
Osim snimanja ponašanja, očevima je mozak sniman funkcionalnom magnetnom rezonancom dok su posmatrali slike nepoznatih odraslih osoba, nepoznate dece i sopstvene dece sa srećnim, tužnim ili neutralnim izrazom lica. Tate devojčica imale su snažniju reakciju na srećan izraz lica svog deteta u oblastima mozga zaduženim za obradu slike, nagrađivanje, regulaciju osećanja i obradu lica, nego tate dečaka. Ono što naučnici nisu očekivali je da će tate sinova snažnije reagovati na neutralan izraz lica svojih dečaka, što naučnici tumače pozitivnim vrednovanjem izraza lica na kome emocije nisu vidljive. Što se tiče tužnog izraza lica, i očevi ćerki i očevi sinova reagovali su isto.
Ova studija nije donela dugoročne zaključke o uticaju tretmana dečaka i devojčica od strane tata na budući život te dece, ali neke veze su uočene. Na osnovu njih, naučnici savetuju da bi očevi trebalo da poklanjaju više pažnje osećanjima svojih sinova kako bi kod njih podstakli razvoj empatije, kao što čine sa ćerkama.
Suzbijanje osećanja i uzdržavanje u njihovom pokazivanju kod muškaraca, već je prepoznato kao uzrok depresije, otuđenosti i nezadovoljstva u braku, kao i manje spremosti da se zatraži pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje.
Kao što bi trebalo da budu otvoreniji za osećanja sinova, oćevi bi trebalo i da uključe više grube igre u odnose sa ćerkama. Ovakva igra pomaže učenju regulisanja osećanja, kaže Maskaro.
„Većina očeva se trudi da radi najbolje što ume, ali važno je i da znaju da pol deteta uzrokuje sitne razlike u načinu na koji se odnose prema svojoj deci,“ zaključuje ona.
