Deca sa ocem koji je ulagao u njih i provodio vreme s njima imaju više šansi da steknu emocionalnu sigurnost. To im daje samopouzdanje da istražuju i izlaze iz sigurnosti poznatog okruženja.
Kao društvo moramo normalizovati igru sa tatom, poveravanje tati, učenje sa tatom, pa i nežnog tatu, prisutnog tatu, angažovanog tatu, tatu koji ume da teši, tatu koji se ne boji emocija… Jer otac može biti svako, ali biti tata je mnogo posebnija i bitnija uloga.
Psihoanalitički gledano, odsutnost oca nije samo praznina tela u sobi; to je praznina u strukturi sveta, u sigurnosti, u simboličkoj liniji koja razdvaja majku od deteta i omogućava detetu da odraste - piše Renata Senić, klinička psihološkinja i psihoanalitičarka
Ako javnost primeti angažovanog oca, on će postati legenda. O njemu se priča, odijum se razneži, tapše ga po ramenu i svrstava u sveto biće. Zašto? Zato što su takvi retki?
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
