Slike iz života zmajeva su poljski dečji klasik. Kroz petnaest scena-avantura upoznajemo raznolike junake: zmaja Antonija, Vinsenta, Milisava i još ponekog zmaja, kao i Ćelavog Psa, Ljubičastog Mačka, Žabu, Krokodila, Ristu Kupsusara, Makrauhenju. Zmajevi su različiti, baš kao što su i ljudi različiti: neki vole fudbal, neki su mršavi, obojenih glava i peruški, neki vole muziku. Ne umeju da lete, ali mogu da bljucnu vatru. Jedni su miroljubivi, drugi svadljivi, ponekad inadžije, ponekad tvrdoglavi, grubi, ljuti, ali uvek razigrani i radoznali. U svakom zmaju svako od nas mogao bi da prepozna nekoga ko mu je drag. Ili ko nije.
Zmajevi žive u šumi, na čistini, izbegavajući ljude. Deluju nam drsko, ali to je samo loša procena, jer su kao i svaki čovek samo nepoverljivi prema pridošlicama. Ne možemo se oteti utisku da su beskrajno simpatični, uprkos namćorastim ispadima, jer su vrlo vispreni, sa neobičnim i neospornim smislom za humor. Zmaj Antonije ume da broji samo do osamnaest, ali ga je mama lepo vaspitala: da u šumi mora biti tih, to je osnovna zmajevska lekcija. Zmaj Vinsent obožava fudbal, a Zigmuntov zmaj ne veruje zmajevima koji umeju da sračunaju koliko je trideset šest puta trideset šest. Smatra da takvo znanje pokazuje nedostatak mašte. On prelepo svira saksofon, toliko ostvaruje muziku da iz nje stvara Ćelavog Psa i Ljubičastog Mačka. Stvara i narandžaste leptire i zelene slepe miševe. Kada umetnik uspe u tome da njegova publika vidi stvari koje ne postoje, samo zato što o tim stvarima priča u svom umetničkom delu, zadatak umetnosti je izvršen. A ovi zmajevi to znaju.
Niko u šumi nije voleo Žabu, jer je mala, buljava i krastava. Jedino su zmajevi razgovarali sa njom, vodili je na izlete i pozivali na ručak. Volela je da govori mnogo o sebi i neprestano se hvalisala, a to ume da smeta svakoj osobi… pardon, zmaju.
Jednog dana, na šumskoj stazi pojavila se kokoška. Žabina prva misao ticala se ružnoće kokoškinih očiju, ali zmajevi su u njoj prepoznali nešto drugo: nadahnuće za nedosanjani san – san o letenju. I pokušali su da ga ostvare, bez obzira na činjenicu da nemaju krila. Uče nas zmajevi da je bolje pokušati i ugruvati se, nego nikad ne pokušati. Da omeđenost ograničenjima ne smeta hrabrima. Pokušati da letiš iako nemaš krila – zašto da ne?
U jednoj od slika upoznajemo i Makrauhenju, stvorenje iz prošlosti koje je jedino preživelo izumiranje dinosaura, samo pukom slučajnošću jer je bio njen red da se krije u igri žmurke. Svedočila je potpuno drukčijem svetu, u kom više nema dinosaura, pterodaktila, gmizavaca. Dobro, ne baš ona lično. Ali pročitala je da se tako zbilo u nekoj knjizi… Svaka žena može da bude zanimljiva ako to poželi, njen je stav, koji je primenjiv i na muškarce. Sve tuđe nesavršenosti njoj su razumljive, opravdane i – neophodne.
Makrauhenja je jedna, jedinstvena, sasvim posebna. Svako od nas je baš takav. Biti sam je pitanje izbora. Biti sam i biti usamljen nije isto, a ta živahna istorijska živuljka uči nas kako život prihvatati s vedrije strane, uvek. I kako je moguće voleti nekog potpuno različitog od nas samih, sve dok prihvatamo različitosti, a ne pokušavamo da ih menjamo.
Jednog dana šumom je lutao Tortasti Zmaj Rođendanov. Bio je vrlo stidljiv i nikada nije pronašao svoju svrhu. Trebalo je da služi za rođendane, da živi život okružen decom, ali nije. Jer su ga se deca plašila. Udružen sa našim zmajevima, rešio je da nađe drugu decu, onu koja će ga voleti i kojima rođendan neće biti pravi bez njega. Iako povremeno ne prihvataju pridošlicu, prema ovom zmaju svi su odmah pokazali empatiju. Možda zato što se svako od nas kad-tad nađe u sličnoj situaciji nesvrsishodnosti, bezizlaza, kada je samo utešna reč prijatelja potrebna da se nastavi dalje. Ovi zmajevi znaju kako.
Pred kraj ćemo upoznati i intuitivnog Krokodila, ,,premalog zmaja“ koji svira bluz, udeljuje komplimente i šije prelepe haljine. Njegovi tekstovi su jednostavni, bez prave rime, nesavršeni, ali to nikom ne smeta da u njima uživa, a ponajmanje Krokodilu samom.
Priča se završava u jesen, kada su noći postale hladne, a lišće otpadalo s grana. Nikada ranije nisu razmišljali o tome da prezime negde zajedno u pećini, zbog prevelikih razlika. Ali su shvatili da svako od njih, nekim svojim talentom, može da doprinese uređenju zimovnika, i da je sve samo pitanje dobre volje i malo prilagođavanja.
Kao, uostalom, i u životu svih ljudi na planeti.
Svako od bića u knjizi, bilo zmaj ili ne, ima svoje talente i skrivene strahove, a to su ogledala kroz koja bi svako od nas mogao da pogleda na samog sebe. Ovo, dakle, nije priča o zmajevima…
Beata Krupska, savremena poljska autorka za decu i odrasle, scenaristkinja i autorka dijaloga za animirane serije (Putovanja u bajke, Slike iz života zmajeva). Objavila je knjigu poezije Vozeći se tramvajem na Tržnicu robova i Bajke, Priču o Agati i Euzebijušove avanture.
