Zasladiti se odmah ili se uzdržati od slatkiša na nekoliko minuta zarad dodatne nagrade? Izgleda da su današnji klinci skloniji da izaberu ovo drugo nego što su to bili njihovi vršnjaci pre 50 godina. Bar tako pokazuju rezutati istraživanja koje je nedavno objavilo Američko udruženje psihologa.
„Iako živimo u eri instant zadovoljenja želja gde nam je sve dostupno istog trenutka preko pametnih telefona i interneta, studija pokazuje da su moderna deca sposobnija da odlože zadovoljstvo nego deca iz 60-ih i 80-ih godina dvadesetog veka,“ kaže psiholog dr Stefani M. Karlson sa Univerziteta Minesota, vođa tima koji je sproveo ovaj eksperiment. „Naši nalazi su u suprotnosti sa rasprostranjenim uverenjem da današnja deca poseduju manje samokontrole nego prethodne generacije,“ dodala je ona.
Prvobiti „maršmelou test“ sproveo je tim naučnika sa Univerziteta Stenford, pod vođstvom Voltera Mišela. U nizu eksperimenata, deci uzrasta od tri do pet godina nuđen je slatkiš uz mogućnost izbora – da ga pojedu odmah, ili da,se uzdrže i posede nekoliko minuta nasamo u prostoriji sa slatkišem, kako bi kao nagradu – dobili još jedan slatkiš.
Sposobnost odlaganja zadovoljstva povezana je sa nizom pozitivnih ishoda u adolescenciji i odraslom dobu – višim nivoom obrazovanja, boljim ocenama, uspešnim održavanjem normalne telesne težine, tolerancijom na stres i frustraciju, društvenom odgovornošću i dobrim odnosima sa vršnjacima.
Karlsonova i njene kolege koji su ponovili eksperiment ustanovili su da su današnja deca bila u stanju da se uzdrže u proseku dva minuta više nego deca u 60-im, i jedan minut više nego deca u 80-im. S druge strane, 72% anketiranih odraslih izjavilo je da očekuje da će današnja deca izdržati kraće nego nekadašnja, a 75% reklo je da savremena deca imaju manje samokontrole.
„Ovi nalazi su dobar primer koliko intuicija može da nas prevari,“ kaže koautor Juiči Šoda sa Univerziteta Vašington. „Da nismo sistematski sakupljali podatke i analizirali ih, ne bismo otkrili ove promene. Nisu u pitanju promena metodologije eksperimenta, niti drugačije podneblje, uzrast dece, njihov pol ili socioekonomski status. Vodili smo računa i o tome da nijedno dete koje je učestvovalo u ekperimentu nije na terapiji za ADHD.“
Kao jedno od objašnjenja za veće strpljenje savremene dece naučnici uzimaju stalni porast koeficijenta inteligencije tokom poslednjih decenija, koji je opet povezan sa napretkom tehnologije, globalizacijom i promenama u ekonomiji. Sve veća razvijenost apstraktnog mišljenja kod dece, usled uticaja digitalne tehnologije, mogla bi doprineti veštinama kao što je odlaganje zadovoljstva. Drugi faktor koji je mogao doprineti ovim rezultatima je sve veći akcenat na ranom učenju. Dok je 1968, samo 15% dece ušlo u predškolske ustanove, danas ih u SAD ide više od 50%.
„Naš posao ni izdaleka nije završen,“ kaže Karlsonova, dodajući da kod dece koja odrastaju u siromaštvu rezultati nisu tako dobri.
Volter Mišel, autor originalnog eksperimenta i koautor nove studije, smatra da ovi rezultati, iako pokazuju da su savremena deca u stanju da se duže odupru iskušenju u vidu jednog slatkiša, ne pokazuju sa koliko uspeha današnji klinci odolevaju svi ostalim iskušenjima u svakodnevnom životu, kojima su danas izloženi više nego ikada ranije.
Priredila: Jovana Papan
