Autor: Zoran Milivojević
Kada nekoliko tragičnih događaja privuče pažnju javnosti, kao što je to nedavna serija smrti mladih ljudi koji su izgubili živote zbog trovanja prevelikom količinom droge, tada se nadležni probude i ponude nekoliko načina na koje možemo kao društvo i kao država da se suprotstavimo ovom zlu.
Prva pomisao običnog građanina jeste da je potrebno da se više angažuje policija kako bi drogu „sklonila sa ulice”.
Prema izveštajima medija, policija je prilično uspešna i redovno vidimo da je ova ili ona grupa dilera uhapšena, a određena količina droge zaplenjena. Međutim, ovaj pristup, koji se stručno zove „represivni model”, i koji jeste važan, ipak ima ograničene mogućnosti i nije rešenje problema.
Korist od predavanja i policije
Smatra se da policija i carina, udruženo, mogu da uklone od 20 do 25 odsto droge koja se distribuira mladima. Kako preostaloj količini droge koja stigne do tržišta, prema zakonima ponude i potražnje, skoči cena, ukupna zarada od dospele droge neutrališe gubitak. S druge strane, veće cene deluju stimulativno na proizvođače, švercere i dilere, tako da novi „igrači” ulaze u ovaj posao. Drugim rečima, sistem je tvrdokoran jer ima sposobnost samoodržavanja.
Dok je opisani pristup „smanjenja ponude” važan, ali ograničenog dometa, pristup „smanjenja potražnje” ima mnogo više potencijala. Tu dolazimo do problema prevencije uzimanja droga i pitanja kako da utičemo na mlade da oni sami ne žele da uzimaju droge, to jest, ako ih uzimaju da prestanu da to čine.
Prva pomisao jeste da je najbolje mladima dati informaciju i objasniti im koliko su droge opasne i štetne. U praksi se to svodi na obilazak škola i priču o tome koje vrste droga postoje, kako deluju i na koje su sve načine štetne u fizičkom i psihološkom smislu. Ovaj pristup je zasnovan na ideji vakcinacije: prići mladima pre nego što budu izloženi drogama i informacijama o drogama i dati im „pravu informaciju” koja će učiniti da oni budu otporni na nuđenje droga ako se nađu u takvoj situaciji.
Postoje dva problema sa ovim pristupom, koji se stručno zove specijalna prevencija. Prvi je da, prema istraživanjima, nije dovoljno efikasan, a drugi je da postoji mogućnost da upravo on kod one rizične grupe mladih pobudi interesovanje da probaju neke droge.
Drugi pristup, koji se nekada naziva opšta prevencija, polazi od uloge droge u emotivnom životu osobe koja je uzima. Poznato je da su droge supstance koje utiču na emocije, bilo da njihov uticaj „pomaže” osobi da se oslobodi neprijatnih osećanja i raspoloženja, bilo da jedino pod njihovim uticajem osoba može da oseti veoma prijatna osećanja. Drugim rečima, oni koji se drogiraju u tome nalaze neku „emotivnu korist” za sebe.
Ako je neka osoba zbog svoje životne situacije puna teskobe i ako shvati da se bolje oseća kada popije alkohol, ona može postati alkoholičar. Ako prestane da pije, neće više biti alkoholičar, ali će ostati osoba sa istim onim osećanjima i problemima od kojih je „bežala” u alkohol. I zato je opšte preventivni pristup usmeren na učenje mladih kako da se nose sa svojom životnom situacijom, svojim problemima, kako da izgrade pozitivnu sliku o sebi, steknu socijalne veštine, postanu uspešni i da u svemu tome imaju podršku – tako da im droge neće ni biti potrebne.
Kako sam još kao student svoju profesionalnu karijeru započeo radom sa uzimaocima droga, svoje iskustvo o manipulacijama i psihološkim igrama sam opisao u knjizi „Igre koje igraju narkomani”. Između tridesetak igara je i igra „Navlačenje” u kojoj su opisani načini i razlozi zbog kojih neko nagovara drugog da uzima droge.
Nemate bolje prevencije u školi od one kada neko učenicima objasni ovu igru, a zatim se oni menjaju u ulogama onoga ko nagovara i nutka i onoga ko odbija drogu. Ne samo da ih to priprema za verovatnu stvarnu situaciju, nego ih uči psihologiji i socijalnim veštinama.
Izbegavanje problematičnih
Ako tražite ovu knjigu u bibliotekama – nećete je naći, zato što Komisija za otkup knjiga za biblioteke ovu knjigu nikada nije preporučila za otkup.
Od sredine osamdesetih kada sam nekoliko godina bio sekretar Gradskog odbora za prevenciju i suzbijanje narkomanije u Beogradu, neprestano pratim ovu problematiku i zaključio sam da i država igra igre. Umesto da se ozbiljno bavi ovim problemom, ona samo stvara iluziju da se trudi i bavi. A u nevladinom sektoru je previše onih koji se bave pravima dece i mladih, koji žele da „boljim” zakonima uređuju tuđe živote, a izbegavaju konkretan rad sa problematičnim mladima.
Izvor: Politika
