Pogledajmo se u ogledalu – ipak je i do nas

Ljubinka Boba Nedić

Piše Ljubinka Boba Nedić

Da živimo u doba erozije svih vrednosti – poznato je.
Da će to dovesti do dalekosežnih posledica, moglo se naslutiti.
Da će se to dogoditi ovako brzo – trudili smo se da ne shvatimo.

I uspeli smo.

Sada smo iznenađeni i nesnađeni.
Nevolja ne kuca na tamo nečija vrata, već može pokucati i na naša.
Sasvim je realna mogućnost.

Moj grad se probudio kada je, nakon uzimanja ekstazija na privatnoj žurki, umrla petnaestogodišnja devojčica. Tražimo ozbiljniji rad tužilaštva i policije, pojačanu edukaciju dece i roditelja. Održane su dve protestne šetnje, reagovale su opštinske vlasti, slažu se sa građanima, sve će učiniti, evo i radno telo su formirali, bla-bla-bla. Mislim, pozdravljam što nisu ignorisali akciju građana, ali staro je pravilo da kad god nemaš nameru da se nečim ozbiljno baviš, osnuj radno telo i reci da baš radiš na otklanjanju problema. Primetno je povećano prisustvo policije, bile su neke racije po lokalima, jer kao što svi znamo – diler dođe pun narkotika u kafić, pa ide od stola do stola. Nije nego!

Za to vreme, deca i dalje prolaze pored kioska, a u njemu sa naslovnih strana sramnih izgovora za dnevne novine, uredno poređani izveštaji o zdravstvenom stanju pevača posle saobraćajne nesreće koju je sam napravio, pun droge i alkohola, sa oduzetom vozačkom dozvolom i ogromnim prekoračenjem brzine. Idol mladih. Kažu – baš lepo peva i skroz je kul. O REM-u koji šeni pred Mitrovićem i Marićem – a koji šene pred Vučićem – suludo je više i trošiti reči. Šarić oslobođen svih optužbi jer je bio bezobrazan i nije hteo pred sud da se doveze punim šleperom kokaina. Zakoni blagi, poštenima u policiji je više muka od obustavljenih hapšenja ili ekspresnog oslobađanja uhapšenih, pravosuđe ne vredi ni pišljiva boba! Talovi, strahovi, korupcija, pretnje, talovi, strahovi – i sve u krug.

Organizuju se po školama ta predavanja o štetnosti droge i o bolestima zavisnosti, nije da nije. Trenutno imam 180 đaka, i teško da bi neko od njih na pitanje da li je droga štetna, rekao da nije. Na ta predavanja odlaze potpuno nezainteresovano, jer im neko već po deseti put objašnjava šta se mota i puši, šta šmrče, šta ubrizgava u venu, kako se posle čega osećaš i koliko brzo od čega možeš da stradaš. Nema inovativnih pristupa. Samo na papiru ostane evidencija da su predavanja održana. Rezultata nema. U stvari, ima ih i toliko su poražavajući da čak i ovaj letargični narod počinje da shvata da od države i njihovih institucija nema mnogo vajde.

Oni nam neće zaštititi decu.

A ko će?
Koga deca imaju otkad je sveta i veka?
Porodicu.
Roditelje.
Deset praznih mesta, pa da pregovaramo.

E, tek tu počinju muke.

Roditelji analogni, deca digitalna.

Mislim da odavno nije bilo ovako teškog perioda za roditeljstvo, a sigurna sam da nikada roditelji nisu imali ovoliko nepoznanica. Nikada se detinjstvo roditelja (kao jedinog iskustvenog znanja o odrastanju koje roditelj može imati) nije ovoliko razlikovalo od detinjstva dece.

Naravno da današnji roditelji vole svoju decu koliko i svi pre njih, da im žele sve najbolje, da su im namere neupitne, požrtvovanost i trud veliki, ali nešto i dalje ne štima. Neki će se pozvati na moderne zakone koji roditeljima oduzimaju autoritet, ali sam sigurna da ni sami neće baš potpuno verovati u to. Zabranjeno je tući dete. Jeste. I time je oduzet autoritet? Stvarno? Dete roditelja poštuje i sluša zbog batina? Neće biti. Batine su izraz nemoći roditelja i pokazatelj broja propuštenih prilika da sa detetom radi i da ga vaspitava. Ovo nijedan roditelj ne želi da čuje. S ovim se teško miri, ali to ne umanjuje istinitost tvrdnje.

Dete se vaspitava od uzrasta bebe, od uobročavanja i reakcije na bezrazložan plač, od “ovaj moj ništa neće da jede osim pomfrita”, od bacanja po podu, bacanja igračaka, lomljenja igračaka u besu, razmaženog histerisanja u prodavnici, udaranja i ujedanja roditelja, bake, deke, skidanja kape s glave na minus deset – i sve to do trećeg-četvrtog rođendana, jer posle je kasno. Vaspitava se kad mu se sa četiri godine ne dozvoli da ostavi igračke razbacane po podu, kad mu se sa pet godina da krpa u ruke da kobajagi briše prašinu, kad mu se da testo da mesi sa majkom, štipaljke da ih stavlja na sušilicu čim je dovoljno visoko, nešto što se ne razbija lako da obriše posle pranja sudova…

Definitivno se ne vaspitava kad mu uvalite telefon sa godinu dana (čak i manje!) da gleda Pepa Prase i da bude mirno. Time sebi kupujete mir, a dete zapostavljate. Ni ovo ne želite da čujete, znam.

Današnji roditelj se više uplaši kad dete kaže da mu je dosadno, nego kad ima temperaturu od 40 stepeni. Potrči da mu skine zvezde s neba da se dete slučajno ne bi dosađivalo, a ne zna da nema kreativnosti bez “dosadno mi je”, nema snalažljivosti, nema ideja, rešavanja problema, samostalnosti… I tu uleti univerzalni terminator dečje dosade – mobilni telefon ili tablet. Dete mirno ko bubica, frejmovi lete, pikseli lude, oko vidi više nego što mozak može da obradi. Od svega toga, roditelj samo vidi da detetu više nije dosadno, pa ni roditelju ne dosađuje. Blažena idila. Za koju godinu, roditelj će se pretvoriti u taksi-službu, razvozeći dete na treninge, probe, školice ovog i onog, i biće ponosan na sebe jer je mrtav umoran ipak uspeo svuda da ga odveze na vreme, jer radi i dodatni posao da bi uspeo da mu plati sve aktivnosti i pokupuje sve rekvizite.

Nije roditelj kriv, a bogme tu nije ni zakon kriv.

Niko nije roditelju rekao da više vredi da sat vremena provede s detetom u nekom šumarku i pusti ga da se vere po drveću, visi s grane, skače i prevrće se, ili da sat vremena provede razgovarajući s detetom, odgovarajući na njegova pitanja, strpljivo mu objašnjavajući šta je dobro, a šta ne, zašto ovo može, a ono ne može. Znam, roditelj je umoran. Ali, i dalje je roditelj. Od tog deteta niko drugi ne može da napravi čoveka. Ko je umorniji od majke bebe koja ne spava mesecima, ne ume dve misli u glavi da sastavi od umora, pa ipak i sutra i nahrani, i presvlači, i okupa, i uspavljuje. To ide u rok službe. Ako ste dete stvorili, roditelj mu morate biti i kad ste umorni, nervozni, neraspoloženi. Ne možete dete isključiti na dugme. Ili možete? Na dugme na telefonu i tabletu.

Za majke koje ćerke šalju u vrtić sa namazanim noktima i roze karminom, treba smisliti poseban krug pakla, kao i za one koje ćerkama od 15 godina daju pare za solarijum, izlivanje noktiju i svilene trepavice. Za očeve koji balavcu od 18 godina kupe besna kola, treba smisliti ozbiljnu kaznu.

Zašto?

Zato što takvi vaši postupci direktno povećavaju šansu da vam se ćerka na Instagramu sutra pući polugola, izbačene zadnjice i grudi, dok joj je jedini smisao života da dobije što više pratilaca, što više komentara, što više “prelepotice, najlepša si”. A vi za to vreme proveravate njen nalog na fejsbuku, i baš ste zadovoljni što nema ni dvesta prijatelja, a sve neka dobra deca njenog uzrasta, i baš se dobro osećate što ste u mogućnosti da je malo kontrolišete i vidite da je baš fina, ništa ne objavljuje. Idite na Instagram! Deca su vam tamo, a profil na Fejsbuku im je zbog vas. Za to vreme, sinovi će se slikati sa nečijim pištoljima, pored flaša skupog viskija, naslonjeni na tuđe skupe automobile, i biće glavni, i biće moćni, i svi će videti da su opasni momci – a vi o tome nećete imati pojma.

Dileri će imati.

Primetiće da vam deca imaju para, da vole da se na takve površne i pogrešne načine dokazuju u društvu, da im je najvažnija virtuelna popularnost, i znaće iz iskustva da će se takva deca lakše odlučiti na nove načine dokazivanja, da će teško u društvu reći NE jer ne mogu da podnesu neprihvatanje, jer neprihvatanje vodi u nepopularnost, a iz toga može da se izrodi podsmeh na društvenim mrežama, što je mnogima danas jedina noćna mora. Naročito ako su tako “mukotrpnim” radom stigli do velikog broja pratilaca.

I onda stižemo do još jedne novine.
Kada ste vi odrastali, narkoman bi prvo uzeo džoint. Neko bi na tome ostao, a verovatno znate neke koji “duvaju” već 20-30 godina, i dalje živi, možda malo usporeni, zamagljeni, ali eno ih – mnogi imaju i posao i porodice. Neki bi vremenom prelazili na heroin, pa bi se lagano raspadali godinama, i na kraju stradali od prevelike doze, neodgovarajućeg kvaliteta droge, ili nekih sekundarnih zdravstvenih problema uzrokovanih drogom. I znate da se to ne dešava odjednom, da se na njima uvek primećivalo da su narkomani, da se proces odvijao sporo, da je možda i bilo prostora da se reaguje.

Danas će dete u gradu, u kafićima, na žurkama, koncertima uzeti jednu jedinu tabletu sintetičke droge, i zavrteće se rulet. Neko će preživeti, a neko će umreti od te jedne jedine tablete. Nema predoziranja, nema istorije drogiranja. Ima samo nepoznatog sastava sintetičke droge i nepredvidivih reakcija organizma. Jer se dete smrtno plaši neprihvatanja, i ne sme da kaže NE. Jer je naviklo čitavog života na prihvatanje, odobravanje, aplauz sa svaki, pa i najmanji trud i uspeh, na ispunjavanje svih želja i to odmah, na neodgovornost, nesamostalnost. To je dete čitavog života bilo prezaštićeno, štićeno od dosade, od “ne može”, od “videćemo, možda sledećeg meseca”, od “još ti nije vreme za to”, od “namesti krevet, složi svoje stvari, sredi sobu”. To je dete odrastalo ne znajući šta znači čekati na ispunjenje želje, ne znajući za neostvarenu želju. Sve je moralo odmah i onako kako ono hoće, jer vi ste dobar i požrtvovan roditelj i spremni ste da za svoje dete skidate zvezde s neba.

Ako ste se sada uvredili, nije problem.
Meni ne smeta.

Ali, trgnite se ljudi, dok ne bude prekasno.

Učite decu kućnim obavezama od malih nogu, postavljajte pravila, budite dosledni i istrajni u tome, nemojte da pravilo zavisi od vašeg raspoloženja, naviknite dete da čeka na ispunjenje neke normalne želje, naučite ga da ga volite i kada mu kažete “ne može”, osamostaljujte ga, nemojte ga štititi od neuspeha, ne plašite se njegove dosade, ne bežite od njegovih pitanja, ne secite vene nad njegovim suzama, kažnjavajte neželjeno ponašanje, pokazujte primerom, a ne samo rečima, ne šaljite ga u školu sa nenormalnim džeparcem, ne kupujte mu pametne telefone pre bar dvanaeste godine, kod kuće mu ograničite vreme koje provodi za računarom, pratite šta na njemu radi, ograničite pristup sajtovima i aplikacijama koje ne želite da koristi, pustite ga da se nečega plaši, da bude tužno ponekad, da bude nezadovoljno nekim vašim odlukama.

I to sve ako vam je dete malo.

Ako je već tinejdžer, upoznajte ga sa svim slučajevima stradanja od droge, prebrze vožnje, koliko god da su stravični.

A ako već nemate autoritet kod svog tinejdžera, nek vam je bog u pomoći. Bojim se da je prekasno i nadam se da će ga sreća pratititi u životu.

Izvor: Klotfrket

Da, moguće je. Ja sam mama koja nikad nije kaznila ni udarila svoje dete

Zašto danas nastavnik ne sme da bude “lik”?

Roditelji nisu ortaci!

Ne kršite pravila koja ste sami postavili – pogrešne poruke koje šaljemo deci

Tata Milorad: Ja, Tesla i Edison zbunjeni – ali konačno sam dobio 5 iz tehničkog

Sutra idem u školu po ocjenu, sješću u klupu, a sina poslati da radi moj posao 45 minuta, jer sam ja radio njegov (nije kriv, ali da shvati kako je...

MALA DECA I VREME ZA SEBE – kako ćeš u starosti gledati na ovo doba?

Kada ideš negde sa detetom, na more recimo ili na neku proslavu... Recimo da ideš na more... Možeš se truditi da ugrabiš tokom dana neko vreme za sebe, da prošetaš...

Uspostavljanje granica kod dece – kada i kako početi?

Čim prohoda, dete će početi da istražuje svet oko sebe na nov način. To je i vreme za vaša prva ozbiljna ograničenja. Kada nauči da izbegava kućne "pecbocsec" potencijalne opasnosti,...

Kojim postupcima roditelji najviše iritiraju ljude bez dece?

Mnogi od naših identiteta su sa nama od samog početka, ali niko se ne rađa kao roditelj. Roditelj postaješ - teoretski, svi bi trebalo da se sećamo kakvi bili pre...