Ako se roditelji, koji su se naljutili zato što je dete uradilo nešto loše, malo distanciraju, dete se uplaši da ga manje vole i prihvataju, tako da pokušava da „povrati” ljubav i prihvatanje.
Kada se uspostavi simbioza između majke i deteta, pojavljuje se strah da bi ona mogla da bude narušena ili prekinuta – da majka i dete mogu da budu razdvojeni. Kako je reč o razdvajanju ili separaciji, govorimo o strahu od razdvajanja ili separacionom strahu.
Jedna od tema kojih se dotakao tiče se usađenih obrazaca koje svi mi dobijamo tokom odrastanja u porodici i koliko ti usvojeni obrasci utiču na naše kasnije odnose i posao.
Potreba da se pripada nekome je važna i menja se tokom života: od porodične zajednice preko vršnjačkog „plemena” stiže se i do odraslog doba, kada ljudi biraju partnere i imaju svoju porodicu i decu, ali danas se individualizam sve više nameće kao optimalni životni put
Dete nije problem, iako njegovo ponašanje ponekad jeste. Kako postaviti granicu, razumeti šta se događa i pomoći detetu da postupi drugačije — bez etiketa i bez odustajanja od odgovornosti.
Povodom Međunarodnog dana mladih, 12. avgusta, SOS Dečija sela Srbija podsećaju na važnost sistemske podrške mladim ljudima koji se suočavaju sa životnim izazovima, ističući da su osamostaljivanje, obrazovanje i pristup tržištu rada ključni preduslovi za njihovu punu društvenu uključenost.
Ako mlada osoba veruje da će sistem obezbediti pravedan ishod, njena snažna potreba za osvetom slabi, što daje više prostora prefrontalnom korteksu da preuzme kontrolu.
Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
