Piše: Sunčica Jovanović, psiholog i psihoterapeut
Tužno je što se neverbalnom komunikacijom bavimo najviše u marketingu, odnosima sa javnošću, javnim prezentacijama, razgovorima za posao, a veoma malo do nimalo kada smo u interakciji sa svojom decom… Isto važi, najmanji procenat poruke koju deca prime je od onoga što kažemo. Mnogo je bitnije kako kažemo, kojim tonom, kojom pratećom mimikom, kakvim telesnim stavom… A to opet sve ne treba da liči na karikaturu, na napor i prisiljavanje roditelja da bude nešto što nije… Problem sa neverbalnom komunikacijom je taj što dolazi više iz nesvesnih delova nas.
Da biste bili bolji roditelj, idite na psihoterapiju. Osvestite sve vaše komplekse, vaše bolne rane kako ih ne biste nesvesno i neverbalno prenosili na decu, bez obzira šta izgovarate.
Čini mi se da je zavladao nekakav teror ispravnih rečenica u vaspitavanju što roditelje dodatno opterećuje i stvara pritisak da tragaju za pravim rečenicama u svakim situacijama… a situacija bezbroj… Što ste vi autentičniji, što se više ponašate u skladu sa sobom, svojim mišljenjem – to je poruka koju šaljete detetu sigurnija.
Što ste vi sigurniji to će i dete biti sigurnije, u vas pa potom i u sebe kasnije.
Što se vi osećate zadovoljnijim to će se i ono osećati vrednijim.
Razlika između verbalne i neverbalne komunikacije je ono što unosi nesigurnost, anksioznost i nesporazum, jer u toj situaciji dete više veruje neverbalnom delu vas a ne onome što kažete, jer ni vi ne verujete u ono što kažete.
Izvor: Moj psiholog
