Kada je moje prvo dete bilo tek novorođenče, imala sam neobjašnjiv nagon da pobegnem. Samo da se sklonim. Radim one egzotične stvari poput spavanja, tuširanja, završavanja rečenice…
Zato sam pobegla. Sa suprugom. Uzeli smo neke jeftine karte i „zapalili“ za Vegas, dok je beba ostala sa babom i dedom.
Međutim, nisam bila spremna na to da će mi dete tako ludački nedostajati. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o njemu. Nisma mogla da učestvujem u ragovoru, pogled mi je uspaničeno lutao dok sam mislila: Šta moj sin sada radi? Da li baka zna kako da ga uspava? Da li me je zaboravio?
Bilo je to užasno iskustvo. Tada sam obećala sebi da nikad više neću tako nešto učiniti!
I toga sam se držala do sada. Danas imam dva sina, oba u srednjoj školi. Još uvek mi očajnički nedostaju kada odu na ekskurziju.
A onda se sve promenilo tog januara 2019. godine. Zazvoni mi je telefon. Javili su mi da moja mlađa sestra ima tumor na mozgu, da se nalazi u bolnici gde čeka lečenje. Nisam mogla da dišem. Morala sam hitno da odem kod nje.
Tokom mesec dana, punih 19 dana sam provela sa sestrom koja se nalazila kilometrima daleko do mog supruga i sinova.
Dok ja nisam bila pored njih, evo šta se dešavalo:
Stariji sin je odlučio da bude zadužen za pravljenje sendviča. Muž je pravio komplikovanija jela, dok je mlađi sin preuzeo na sebe odgovornost pranja suđa. Zamolila sam decu da me zovu svako veče, što su oni rado činili, čak i dok im je otac bio na poslu.
Naši večernji razgovori pomogli su mi da na trenutak zaboravim zbog čega sam udaljena od njih.
Kada sam se napokon vratila kući, osećala sam da me porodica više ceni. Ništa se nije značajno promenilo. Sve je bilo na svome mestu. Oni zdravi i u jednom komadu.
Znači, nije došlo do smaka sveta!
Mlađi sin je zadržao naviku da pere suđe posle jela. Stariji sin mi se usrdo zahvaljivao svaki put kada bih napravila ručak.
Mesecima posle mog povratka svako jutro me čeka kafa koju mi pravi suprug koji se prvi budi i ide na posao.
A šta sam ja shvatila tokom naše udaljenosti: Oni mogu da odlično funkcioništu čak i kada ja nisam tu. Život bi se nastavio da ja nisam tu. Zbot te činjenice sam odlučila da napravim pauzu. Posvetim se sebi.
Moja sestra je imala operaciju, sada je očekuje borba sa hemioterapijama. Sada sam sigurna da ću opet napustiti porodicu i otići kod nje. Ali više ne brinem. Znam da će se oni dobro snaći i bez mene. Niko nije nezamenljiv, pogotovo ja, i to je sasvim uredu!
Izvor: Stil.kurir.rs
