Antisocijalno ponašanje je pojam kom se, zbog sveobuhvatnosti na koju se odnosi, u novijoj literaturi daje prednost u odnosu na pojmove delinkvencija i prestupništvo, koji podrazumevaju isključivo kršenje zakona. Kao sinonim za antisocijalno ponašanje često se upotrebljava rizično ponašanje. Međutim, mogli bismo reći da pojam ,,antisocijalno’’ predstavlja uže shvatanje jer obuhvata samo eksternalizovano ponašanje, koje je u sukobu sa društvom, usmereno ,,ka spolja’’. Kada kažemo rizično ponašanje, tu mislimo i na internalizovane probleme, kao što su povišena anksioznost, depresija, različite fobije, sklonost ka samopovređivanju. Oblicima eksternalizovanog rizičnog ponašanja bavili smo se kroz nekoliko ranijih tekstova. O tome detaljnije pročitajte ovde i ovde .
U ovom tekstu pažnju ćemo posvetiti tome kako određene porodične okolnosti i porodična atmosfera mogu povećati verovatnoću da deca i mladi ispolje neke oblike problematičnog ponašanja.
Nije pravilo, ali nije ni retkost da mladi koji su u sukobu sa društvenim i/ili pravnim normama potiču iz disfunkcionalnih porodica. Porodica, kao bazično okruženje svake osobe i kao primarni faktor socijalizacije, na razvoj rizičnog ponašanja može uticati dvojako: 1) prisustvom faktora koji pogoduju nastanku rizičnog ponašanja, i 2) odsustvom faktora koji neguju prosocijalno ponašanje. Kroz mnogobrojna istraživanja došlo se do definisanja konkretnih činilaca koje u ovom smislu možemo posmatrati kao značajne.
Izostanak pozitivne afektivne veze između roditelja i deteta.
Afektivna (emocionalna) veza uspostavlja se već u prvim trenucima detetovog života, naročito između majke i deteta – kroz dodir, čin dojenja, prijatnost koju kod bebe izaziva majčin glas. Ravnodušnost, odbacivanje i izbegavanje deteta mogu se negativno odraziti na celokupan dalji razvoj ličnosti.
Problemi u funkcionisanju porodice.
Ovaj faktor se aktivira kada dođe do nemogućnosti roditelja da organizuju svakodnevne porodične aktivnosti kroz koje će obavljati svoju roditeljsku ulogu. To se može ispoljiti na dva nivoa. Prvi je distancirano i neangažovano roditeljstvo. Distanciranost se ogleda kako u nedostatku interakcija između samih roditelja, tako i između roditelja i dece. Tome, recimo, može doprineti preokupiranost poslom, ili loša materijalna situacija gde su roditelji prinuđeni da rade više poslova. Neangažovanost se odnosi na izostanak pohvaljivanja deteta za poželjno ponašanje, sugestija i saveta za prosocijalno ponašanje, pozitivnih podsticaja za jačanje motivacije. Drugi nivo je nedosledno roditeljstvo koje se ispoljava kroz nepostojanje jasnih pravila ponašanja ili, ukoliko postoje, nedoslednost u njihovom sprovođenju. Ovaj aspekt podrazumeva i neusaglašenost roditelja po pitanju granica, postojanje dvosmislenih pravila, protivrečnost u njihovom sprovođenju, u određenim trenucima kažnjavanje, a u nekim drugim tolerisanje istog. Sve ovo dalje vodi ka neuspehu u uspostavljanju discipline, i smanjenoj kontroli nad ponašanjem dece. Istraživanja su pokazala da roditelji dece koja se nasilno ponašaju najčešće ne znaju gde, kako i sa kim njihovo dete provodi slobodno vreme.
Izostanak responzivnosti.
Responzivnost se odnosi na sposobnost roditelja da prepoznaju detetove potrebe, da se stavljaju ,,u njegove cipele’’, da ne minimiziraju ono što muči deteu datom trenutku jer njemu, kao odraslom, to deluje smešno ili nebitno. Ispoljava se, dakle, kroz pokazivanje interesovanja za detetove aktivnosti, kroz konstruktivnu brigu i podršku, pružanje topline, a ujedno i dosledno, efikasno sprovođenje pravila ponašanja. Istraživanja pokazuju da je slaba responzivnost u vezi sa rizikom od razvijanja rizičnih oblika ponašanja.
Konflikti između roditelja.
Dete koje prisustvuje svakodnevnim svađama i sukobima između svojih roditelja, usvaja taj model kao prihvatljiv način nošenja sa problemima. Partnerski konflikti dovode i do toga da roditelji bivaju nezadovoljni svojim životom i preokupirani ličnim problemima, te često deci postaju emocionalno nedostupni. Dodatno, u takvoj atmosferi mogu početi da se sukobljavaju i oko načina vaspitanja dece, ili čak to postane polje na kom se jedno drugome inate (na primer, jedan roditelj postane preterano popustljiv kako bi drugog povređivao i pridobijao naklonost dece).
Razvod.
Razvod ili razdvajanje roditelja nastupa kao posledica konflikata. Time porodica postaje i degradirana, sa još manjom mogućnošću vršenja osnovnih porodičnih funkcija. Istraživanja pokazuju da razdvajanje roditelja pre navršene pete godine života deteta povećava šansu za ispoljavanje poremećaja u ponašanju. Kritičan period su i predadolescencija i adolescencija. Ovo svakako nije pravilo – nisu sva deca razvedenih roditelja sklona problematičnom ponašanju. Roditelji koji adekvatno obavljaju svoje roditeljske uloge i nakon razvoda, ,,zdravo’’ prođu kroz sam razvod i nastave zajednički da se brinu o deci značajno će umanjiti verovatnoću za razvijanje rizičnog ponašanja.
Neprepoznavanje problematičnog ponašanja.
Nije retkost da roditelji s jedne strane negiraju postojanje problema kod deteta, dok, s druge strane, idealizuju sliku o svojoj ostvarenosti u roditeljskoj ulozi. Tome su uglavnom skloni roditelji koji neguju popustljiv vaspitni stil. Kada se neadekvatno ponašanje ispolji, izostajanje reakcije od strane značajnih odraslih je potkrepljujuće za to ponašanje u istoj meri kao da je detetu data nagrada.
Psihopatologija roditelja.
Antisocijalni oblici ponašanja roditelja, kao što su zavisnost od alkohola, psihoaktivnih supstanci, kriminalitet i agresivnost nude detetu negativan model nošenja sa problemima. Ovakav životni stil roditelja ujedno ostavlja po strani promovisanje socijalno prihvatljivog ponašanja. U takvoj atmosferi dete, zapravo, i nema gde i kako da nauči drugačije. Ne negiramo da postoje deca koja i u takvim okolnostima izađu na pravi put, ali u tom slučaju ključnu ulogu imaju jaki protektivni faktori same ličnosti, o kojima će biti reči u nekom od narednih tekstova. Dokazano je i da je šansa za ispoljavanje antisocijalnog ponašanja dece veća u slučaju kada se jedan ili oba roditelja suočavaju sa depresijom. Depresivno stanje utiče na umanjenje roditeljske kontrole, kao i energije i volje za brigu o detetu.
Rizični faktori se mogu pronaći još i u domenu vršnjačke grupe, škole, šire društvene zajednice, kao i u samoj ličnosti osobe koja je sklona antisocijalnom ponašanju. Kod većine mladih kod kojih se jave neki od oblika rizičnog ponašanja prisutna je, zapravo, kombinacija faktora iz različitih domena, te je i samom tretmanu, da bi bio što uspešniji, potrebno pristupiti sistemski.
Mr Anđela Zlatković
specijalni pedagog i KBT savetnik
Izvor: Vaš psiholog
