Znate ono kada vam kao deci roditelji sve organizuju, poslažu vam zadatke koje je potrebno da odradite u određenom roku, jer je to dobro za vas. Dobro je za vas, a još više za njih, jer smatraju da ćete tako biti na sigurnom. Obezbeđeni. Niko vas ne pita koje su vaše preferencije, u čemu uživate, za čim žudite, šta vam je potrebno, a šta vas plaši?
Roditelji su, pa oni valjda najbolje znaju šta je njihovom detetu potrebno.
I nađete se onda negde pred tridesetom, uradili ste sve što je od vas traženo i kako to da niste zadovoljni? Zašto ste toliko tužni i izgubljeni? Zašto ste u grču? Šta ste propustili?
Propustili ste da osluškujete sebe, a onda i da uživate u iskustvima. Da ih zaista proživite, provarite i asimilujete.
Život je postao check lista, niz zadataka koje treba uraditi i možda, kada se cela lista ispuni, onda bi napokon trebalo da budete zadovoljni i opušteni. Jednog dana ću biti srećan/na, pomislimo, samo još tih par stvari da odradim.
Život nije nešto što počinje sa završetkom check liste. On je u sada i ovde. Samo treba dati sebi dozvolu da primećujemo stvari, da ih osećamo, da biramo po svojoj meri i da ne precrtavamo zadatke, već da se punimo dobrim, kako bismo pregurali teške i izazovne trenutke i vrednovali sopstvene izbore – jer smo se osmelili da budemo kreatori.
Nađa Šarenac, psihoterapeut
Izvor: Beleške sa psihoterapije
