Kad čovek pošteno pogleda, život je jedan grumen problema prošaran tu i tamo nekim bisernim detaljima zahvaljujući kojima guramo to čudo tako predano, dok god dišemo i krećemo se.
Taman pomisliš, ma doviđenja, kakav je ovo rusvaj od života, a ono – desi ti se nešto prelepo, nešto do čega zasvetliš od glave do pete i ništa, onda još poletnije, još nadahnuitje nastavljaš, pevušiš skoro dok nosiš taj grumen momački lako.
Ja se nekako ne bavim tim biserima, već raspetljavam taj grumen svačega koji je naročito komplikovan kada je reč o braku ili dugogodišnjem partnerstvu.
Što smo nekome bliži, menja se klima, a često se problemi i usložnjavaju. Odakle krenuti? Kako se konačno usaglasiti s tim drugim i živeti taj brak ili vezu onako kao što i drugi lepo žive, instagramski, bez da se džapaju za svaku glupost.
Kako se konačno usaglasiti s tim drugim i živeti taj brak ili vezu onako kao što i drugi lepo žive?
Psiholog dr Džon Gotman, ozbiljan čovek, stručnjak za brak i porodicu, nakon pedeset godina rada s parovima, napravio je nekakav red u tim problemima i nama ostalima (omladini za njega) veoma olakšao posao.
U radu s parovima, što nije baš moja omiljena oblast, ja uvek imam osećaj da akteri dolaze sa osećajem beznadežnosti. Mislim, znaju oni da i drugi imaju probleme, ali njima je najgore! Njihovo nerazumevanje prevazilazi sva nerazumevanja u istoriji bilo kakve komunikacije. To što on njoj radi i to što ona njemu radi, te strategije, podsvesni programi, to još svet nije video.
Sve to bi, naravno, bilo mnogo jednostavnije da se oni – ne vole.
Dr Gotman je ovako zaključio, sve muke koje muče jedan par mogu da se razvrstaju u tri kategorije.
Sve muke koje muče jedan par mogu da se razvrstaju u tri kategorije
Prva kategorija su takozvani “rešivi problemi”. To je ono što je na stolu sada i ovde, nešto situaciono za šta postoji više opcija. U te tzv. rešive probleme spadaju sve teme koje vas ne trigeruju da se setite istorije, njegove majke, onog dana kada nije došao po vas, a trebalo je itd.
Ono što je za neke parove rešiv problem, za druge nije, i to je bitno da se shvati. Ako je odlazak po dete na trening – samo odlazak po dete na trening, to je to. Ako krenete od odlaska na trening, a završite s mentalnim tefterom u kom ga podsećate šta je sve do dana današnjeg zaboravio, onda to nije to. Nadam se da je jasno.
Rešivo je trenutno, nije debelo i uz malo trenja, ipak prolazi kroz igleno uho.
Druga kategorija problema su “večiti” problemi. To su vaše fundamentalne razlike o kojima slabo ko misli u prvih par godina veze. Te razlike se tiču ili neke ideje kako želite da živite ovaj život ili jednostavno strukture ličnosti.
To vam je kao da ste neuklopljeni puzzle. Koliko god da pokušavate, tu delovi nikada neće biti saliveno uklopljeni i na to se magnetski hvataju i dnevni problemi.
Kada bačena čarapa ispod kreveta nije samo bačena čarapa nego “tvoj odnos prema meni i prema mom slobodnom vremenu kada bi trebalo da skupljam i tvoje čarape”, to ulazi u levak večitih problema.
Sve što se vraća na sto iznova i iznova, manje ili više složeno – spada u ovu kategoriju.
A dr Gotman kaže da je 69 procenata svih problema s kojima se parovi susreću (i pokušavaju na terapiji da srede) upravo iz ove kategorije.
Pažljivo s ovim razlikama!
Ko s “večitim” problemima ne postupa mudro i zrelo, rizikuje da problemi pređu u treću, najtežu kategoriju koju sam ja nazvala “petlja”.
U “petlji” se ne može ni napred ni nazad. Partner deluje i lud i bezobrazan, svaki razgovor se završi ili suzama ili lupanjem vratima – dok se, na kraju, ne zaćuti.
Tamo gde je petlja vladaju tzv. četiri jahača – razarača brakova: kritika, prezir, namerno saplitanje i defanzivnost. I onaj ko želi da preživi sopstveni brak (u paru), trebalo bi da se aktivira.
Kao što to i lepo piše, “večiti” problemi nikada ne prestaju to da budu. Ni na psihoterapiji ne možemo da reprogramiramo supružnika da vam bude više kompatibilan. Otimaju se ljudi, ne daju svoje osobine i karakter, šta ćete.
Ni na psihoterapiji ne možemo da reprogramiramo supružnika da vam bude više kompatibilan. Otimaju se ljudi, ne daju svoje osobine i karakter, šta ćete.
Morali smo da smislimo drugi, manje invazivan način koji ljudima može da pomogne da žive skupa, uprkos razlikama koje su evidentno postoje.
A to je – verovali ili ne – umeće komunikacije!
Kada definišete koje oblasti u vašem životu pripadaju toj kategoriji problema oko kojih ćete večito biti u klinču – pokušajte da se samošpijunirate – na koji način reagujete, koje reči koristite i kako uopšte izgleda ta komunikacija.
Po Gotmanu, rešenje je u jednom aktivnom i manje ozbiljnom načinu komunikacije.
Kada znate da su večiti problemi večite razlike, možda konačno odustanete da promenite partnera.
Kada odustanete od toga da ga menjate, ne ostaje vam ništa drugo nego da ga prihvatite i počnete da se šalite i s humorom gledate na te aspekte tog čoveka s kojim se rvete već toliko dugo, očigledno bezuspešno.
Najviše vremena na terapiji nam ode da shvatimo da druge ne možemo da menjamo.
Ali sebe možemo. I u tome je ključ.
Autor: Tamara Obrenović, psihoterapeut
Izvor: Tvoj onlajn psihoterapeut
