Stručnjaci naglašavaju da je važno tražiti pomoć i otvoreno govoriti o problemima, ali podaci istraživanja Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN) iz 2022. godine pokazuju da se tek svaki peti građanin u Srbiji ikada obratio psihoterapeutu.
S druge strane, često smo, nakon što neko „digne ruku na sebe“ mogli da čujemo da naznaka za tako nešto nije bilo, te da se ta osoba ponašala sasvim uobičajeno.
„Promene u ponašanju često dolaze postepeno“
„Nije uvek lako videti šta se dešava iza nečijeg osmeha. Zbog toga je jako važno da istinski poznajemo ljude oko sebe. Ne rutinski, ne površno, već sa pažnjom“, započinje razgovor sa nama čuvena psihoterapeutkinja i psihoonkološkinja Sandra Bjelac.
Kako objašnjava, promene u ponašanju često dolaze postepeno – osoba se povlači, gubi interesovanja, menja navike, ima problema sa spavanjem ili ishranom. Neki postaju naglo aktivniji, ulaze u rizična ponašanja, promiskuitetne odnose, počinju da koriste alkohol ili psihoaktivne supstance.
„Poseban alarm treba da se uključi kada osoba iz faze tuge pređe u iznenadni mir i spokoj. To može biti znak da je donela odluku. Takođe, poklanjanje ličnih stvari, završavanje obaveza ili oproštaji – sve to može biti poziv u pomoć.“
- Advertisement -
Šta obično stoji iza odluke da neko digne ruku na sebe?
Prema rečima stručnjakinje, ne postoji jedan uzrok, već složena kombinacija faktora.
„Najčešće su to psihički poremećaji, hronična bolest, emocionalni gubici, osećaj usamljenosti i doživljaj da predstavljaju teret drugima. Posebno su opasni dugotrajni emocionalno iscrpljujući odnosi, bilo sa drugima ili sa samim sobom“, navodi Bjelac.
Dodaje da i nedostatak zrelosti i neuspešne strategije nošenja sa svakodnevicom mogu doprineti razvoju suicidalnih misli, posebno ako osećaj bespomoćnosti traje.
„Kod mladih je čest problem što ne vide smrt kao kraj, već kao način da se zaustavi patnja. To je dodatno opasno„, naglašava naša sagovornica.
Mogu li suicidalne namere ostati potpuno neprimećene?
U odgovoru na ovo pitanje Sandra Bjelac kaže da to nažalost može biti slučaj.
„Nažalost – da. Ljudi često vešto prikrivaju patnju, čak i bliskim osobama. Okolina kaže: ‘Delovao je srećno’, a istina je da funkcionalnost ne znači i unutrašnja stabilnost„, objašnjava ona.
- Advertisement -
Bjelac ističe da društvo često ne prepoznaje upozoravajuće obrasce, riskantne vožnje, intenzivne provode, impulsivne odnose, kao potencijalno autodestruktivne.
„Kod starijih, signal može biti kada iznenada češće traže kontakt ili pričaju o smrti, a umesto da ih poslušamo, mi ih odbacimo kao ‘naporne’. To je tragična greška“, kaže psihološkinja.
Kako pomoći nekome ko pokazuje znake suicidalnosti?
Prvi korak je – slušati bez osude.
„Potrebno je da prihvatimo osobu onakvom kakva jeste, čak i kad ne razumemo sve što oseća. Nije važno da li se mi slažemo, važno je kako se ona oseća.“
Bjelac naglašava da društvo i dalje teško prihvata emocionalne poremećaje kao ravnopravne drugim bolestima.
„Zato ni ne koristim izraz ‘mentalno zdravlje’, već ’emocionalno’, jer reč ‘mentalno’ još uvek nosi veliku stigmu. A to otežava i osobama koje pate i njihovim bližnjima da potraže pomoć“, podvlači naša sagovornica.
Empatija, nežnost i dostupna stručna pomoć ključni su za podršku.
„Ne ostavljajte osobu samu u krizi. Budite prisutni. Ponekad to doslovno može spasiti život“, apeluje Bjelac.
Koliko stigmatizacija otežava pomoć?
„Ogromno. Ako neko veruje da će biti okarakterisan kao slab, lud ili sebičan, on će svoje misli skrivati. A tišina je najopasnija.“
Prema njenim rečima, neophodno je da društvo promeni način na koji govori o ovim temama.
„Mentalno zdravlje je sastavni deo celokupnog zdravlja, uz fizičko i socijalno blagostanje. Dok god forsiramo fizičke standarde i odbacujemo sve što se ne uklapa u ideal, rizikujemo da marginalizujemo one kojima je najteže.“
Šta kao društvo možemo da uradimo?
Naša sagovornica kaže da je ključ u edukaciji.
„U školama, na radnim mestima, među roditeljima. Uz to, potrebno je obezbediti besplatnu i dostupnu psihološku pomoć, kao i odgovorno izveštavanje medija bez senzacionalizma“.
Dodaje da je smanjenje stigme zadatak svih nas – kroz javne kampanje, otvorene razgovore i prihvatanje da emocionalna ranjivost ne znači slabost.
Sandra Bjelac je i priznata psihoonkološkinja Sandra Bjelac, stručnjakinja koja se bavi psihološkom podrškom onkološkim pacijentima i njihovim porodicama.
„Kad izgubimo zdravlje, tek onda počnemo da cenimo život“
Pitali smo je i kako u ovom kontekstu pomaže teško obolelim pacijentima?
Ona navodi da su ljudi sa hroničnim bolestima najjači ljudi na svetu kao i članovi njihovih porodica.
„Oni traže rešenje svojih problema kroz, život. U početnim fazama dijagnostike i lečenja, retko razmišljaju o prekidu života. Suicidalne misli se kod hronično obolelih najčešće javljaju u terminalnim fazama, zbog bola, gubitka kontrole i dostojanstva.“
Bjelac ističe da je paradoksalno, ali tačno da ljudi tek kada izgube zdravlje počinju da zaista cene život.
„Fokus terapije je na smislu, vrednostima i onome što osoba ima sada, ne na strahu od onoga što će tek doći. Kada naučimo da živimo u sadašnjem trenutku, postajemo emocionalno zdraviji„, poručuje ona.
Za kraj našeg razgovora poručuje da samoubistvo nije slabost.
„To je vapaj. Najvažnije što možemo da uradimo jeste da slušamo, pitamo i verujemo ljudima kada kažu da im je teško. Jedan razgovor, jedno iskreno prisustvo – mogu nekome doslovno spasiti život“, zaključuje ona.
Postoji nacionalna SOS linija za prevenciju suicida, dostupna 24 sata na broj 0800 309 309, koju vode stručnjaci Klinike „Dr Laza Lazarević“.
Takođe, podršku pružaju i Centar Srce, kao i drugi lokalni servisi, dostupni bez zakazivanja i besplatno.
