Dete, kad se rodi, ono liči na nekoga, na oca ili majku. I to je njima značajno. I onda roditelj, iako ne voljno, zavoli više to dete koje na njega više liči fizički od ostale njegove dece. Pa još ako ima i zajedničke psihičke karakteristike…
Ranije sam, kao psihijatar, umeo da pitam roditelje s dvoje, troje dece: “Koje dete najviše volite?”. Skoro svi bi rekli – podjednako. Kunu se u to i majka i otac. Ali naravno da to nije istina. Tako nešto ne postoji. Uvek jedno malo više. Ako je dvoje dece, onda je dobro da majka voli jedno, a otac drugo. Jer ako oboje više vole jedno, ovo drugo će osetiti.
Deca koja su zdravorođena su tako intuitivna bića i sve primećuju pod belim bogom, šta se dešava i sa majkom i ocem. To je sve neverbalno.
Evo, uzmimo sad majku. Ona, najpre, voli dete jer ima njene karakteristike. Ali ga, kao drugo, voli i zato što voli muža s kojim je to dete voljno dobila. Ali ono treće, najuzvišenije, to je kad majka voli dete kao zasebno, novo i zagonetno biće, bez obzira na prepoznatljive dobre i loše osobine, svoje i svoga muža u detetu.
Imate, naravno, onu decu koja ne liče ni na oca ni na majku. Psihički pre svega. Naravno, postoji genetika, pa onda roditelji ponekad, umeju da se prisete nekih osobina svojih rođaka ili predaka, pa ih prepoznaju u detetu. Ali to ponekad i nije slučaj. Recimo, rodi se dete savršeno muzikalno, a niko u porodici ni bližoj ni daljoj da mogu roditelji da se sete, nije bio muzikalan. To je, naravno, ređi slučaj.
Nekada su verovali da se dete rađa kao neispisana tabla, beslovesno biće. To je bio stav bihejviorista, da se na dete prenose samo fizičke osobine. Ali mi danas znamo da to nije tačno. Primera radi, temperament je urođen, kao i mnoge druge stvari. Genetika je izuzetno značajna, a onda i ono što se dešava prenatalno, pa postnatalno.
U svakom od nas, rekli bi Azijati, krije se stotinu reinkarnacija. U nekom tamo čukununuku, reinkarnirao se, na jedan način, njegov čukundeda. To je genetika.
Nas su kao mlade psihijatre učili da sklonost ka alkoholizmu, samoubistvu, nije nasledna, već da se uči po modelu. Danas, pak, genetika kaže da neka predispozicija postoji i za alkoholizam i za suicid i za narkomaniju, a još gore – za ubistvo. Meni je ta pomisao da postoji neka greška u genu zbog koje se postaje ubica, stravična. Ali u prilog tome nam govori i to da neko počini ubistvo, odleži u zatvoru 15 godina, izađe, pa posle nekoliko meseci počini ubistvo ponovo. Ista je stvar i sa seksualnim deliktom. To se pitanje postavlja od Frojdovog vremena, zašto je to tako.
Sad su se roditelji malo u tom smislu oslobodili pritiska. Još dok sam ja bio mlad psihijatar učili smo da genetika slabo ima uticaja i da sve što ne valja kod dece, i kad odrastu, na jadnim roditeljima je. To dobrim delom jeste tako, ali ne potpuno. I ja ne smem uvek to da pričam jer me slušaju mladi ljudi koji tek treba da rađaju, pa da se ne uplaše.
Govorio: Vladeta Jerotić
Izvor: Zelena učionica
