Jedna je krajnost – prekomerna, suvišna zaštita, koja sputava i guši. Detetu se ne daje mogućnost da pokaže samostalnost. Pomoć je uvek spremna, čak i kada je ono ne traži. Za takve roditelje kažem da su vredni. Vredna mama daje detetu željenu igračku pre nego što ono do-
puzi do nje. Vredna mama trči i podiže dete koje je palo pre nego što ono pokuša da ustane samo. Vredna mama zna napamet školski raspored, prepričava detetu poglavlja udžbenika, sprema mu školsku torbu, uvek pamti sve umesto njega i ne mrzi je da
ga stalno podseća. Kasnije, vredna mama ide i na fakultet, češće od svog deteta-studenta, poznaje sve i predavače, zna gde da nađe privatne profesore i gde da kupi diplomu. Zatim vredna mama radi na tri posla premda bi mogla u penziju. Ali mora se finansijski pomoći detetu koje ima krizu srednjih godina, u potrazi je za sobom, smislom života, idealnim životnim saputnikom… I dok dete sve to traži, majka mora da ga hrani…
Ova prekomerna zaštita ne biva uvek uz detetov pristanak. Ponekad je i protiv detetove volje. Mama ide u školu, razgovara sa svim nastavnicima ne bi li rešila probleme svog pubertetlije. A pubertetlija crveni, buni se: „Nemoj da dolaziš u školu! Svi mi se smeju!“ Mama se čudi tom buntu:
„Ali ja hoću samo najbolje!“ Najbolje za koga? Po pravilu, za majku da joj malo ublaži preveliku brigu. Lakše je učiniti, odlučiti, pregovarati nego brinuti hoće li se čedo snaći.
Druga je krajnost – odsustvo brige. Roditeljska bašme-brigost. Nekontrola.
Nepostojanje adekvatne brige i kontrole dovodi do razvoja rane samostalnosti. Iznuđene – da dodam negativnu nijansu. „Nemam na koga da se oslonim“ – zaključuje dete od malih nogu. O problemima koji se pojavljuju ono ne priča roditeljima već pokušava da ih reši na načine koji su njemu dostupni. Ti načini nisu uvek društveno prihvatljivi. A neki su i protivzakoniti: lopovluk, krađa, nasilje, prosjačenje, skitalaštvo.
Između ove dve krajnosti nalazi se odgovarajuća, adekvatna briga – u slučaju koje dete ima mogućnost da pokaže samostalnost i ima mogućnost da zatraži pomoć. Dete želi da pokuša nešto samostalno? Odlično, dajte mu tu mogućnost, ako ne nosi rizik po život i zdravlje. Traži savet? Dajte savet. Traži da uradite nešto za njega? Razmotrite situaciju: ima kad dete zaista nešto ne može, a ima i kad jednostavno nema dovoljno samopouzdanja. Probajte da razbijete zadatak na delove, na manje zadatke koji su po meri detetovih sposobnosti.
Ako dete ne traži pomoć, neka se snađe samo. Ako traži – pomozite. Samo, uradite to zajedno s njim, a ne umesto njega. I ne zaboravite da uočite i pohvalite ono što mu je zaista dobro ispalo. Ako nije ispalo najbolje, ali je bolje nego juče – i to pohvalite. Učite dete da primećuje dinamiku promene – to motiviše jer će sutra biti još bolje.
Objasniću na primeru.
Dete izjavljuje da ne može da reši zadatak.
🗸 U slučaju prezaštićenosti, neko od odraslih rešava zadatak, ispisuje ga postupno kako se traži, detetu preostaje samo da prepiše u svesku.
🗸 U slučaju adekvatne brige, odrasli utvrđuje šta tačno nije jasno.
– Ne umem da rešim zadatak!
– Da li si probao?
– Ne, ne razumem šta se traži.
– Šta tačno ne razumeš?
– Ništa ne razumem.
– „Drvoseče su posekle jedan hektar šume“… Šta u ovoj rečenici ne razumeš?
– Tu sve razumem.
– Šta onda ne razumeš? Nacrtaj šemu postavke, kako ti razumeš, pa ću ti objasniti po šemi.
🗸 U slučaju potpunog odsustva brige, detetov zadatak nikog ne interesuje kao lanjski sneg: „Ja sam u tvojim godinama sam učio.“ Dete ide u školu sa nerešenim zadatkom u nadi da će prepisati od nekoga na malom odmoru.
Odlomak iz knjige „Školarci ‘lenje’ mame“, Ana Bikova, Službeni glasnik, 2022.
Izvor: Detinjarije.com
