Piše: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut
Nemojte nikada, nijednom, da pomislite da je neko drugi imao više sreće od vas jer je odrastao u porodici gde su mu roditelji od rođenja negovali zdravo samopouzdanje, a vi se sa svojim borite još uvek.
Ili da je neko ko je od malena spontano učio neke životne veštine u nekakvoj prednosti u odnosu na vas, kojima te veštine nedostaju.
Nemojte da mislite da ste negde zakasnili jer ste tek sada krenuli da učite da kuvate, ili da gajite cveće i decu, ili da učite da postanete psiholog, ili ste tek sada otkrili svet ljubavnih odnosa i seksualnosti, ili ste sada počeli da učite neki ples ili da tek sada upišete srednju medicinsku školu jer želite da postanete babica.
„Niste prestari i nije prekasno“, kazao je neko. Prosto.
A kazaću vam da ste, kada se iz jednog važnog ugla pogleda, čak i u prednosti u odnosu na one koji nešto znaju i umeju čitav svoj vek, a vi tek sada to otkrivate.
Na primer, neko je vešt u komunikaciji sa ljudima, a vi ste bili tuta muta do sada i sada počinjete da učite veštine ćaskanja, veštine samoodbrane od napadnih i toksičnih sagovornika i slično.
Vaša prednost je to što sve to znanje usvajate svesno, sa svim kapacitetima odrasle osobe. Znate šta znate, a šta ne znate.
Onaj ko je spontano još u detinjstvu usvojio te veštine ni ne zna šta mu sve nedostaje i, pošto nema neki ozbiljan problem u toj oblasti, nikada neće osetiti potrebu da svoje veštine razvija.
I vi ćete ga za par godina prešišati u tome ako vredno radite.
Mnogo visoko se ne može stići ako kreneš od sredine, nego ako kreneš od dna. Možda nije baš pravilo, ali čini se da je tako.
Izvor: Željka Kurjački Stanić
