„Verujem da sasvim malo dete vidi nešto više i dalje od odraslog čoveka. Ne čini li se nekad da ono i ne gleda crte našeg lica, kao što će to kasnije kao odraslo gledati, već da gleda i vidi nešto u nama što je iza lica.
Zabrana, čuvena zabrana. U porodici, kad bi detetu otac ili majka rekli „nemoj to raditi“ ili „nemoj to jesti“ ili „ja moram sad da izađem a imaš u sobi puno igračaka ali pazi ova igračka može da ti donese neku nevolju“ ili „imaš puno voća raznovrsnog, ali nemoj baš ovo voće biće ti loše“, e baš to kad kaže „ne“ onda će to dete najčešće da uradi. Imamo, nosimo stalnu potrebu da se zabrana krši. Ali ako je otac ili majka to rekao u punoj ljubavi – ostajem pri tome, to nije veliki broj jer treba biti onda pun ljubavi – ako je tako rekao „nemoj to da radiš“ u ljubavi, bez trunke neke želje da ga posluša po svaku cenu, neće uraditi dete ništa loše.
Ako je dete nemirno, pusti ga, često je to inteligentno i bistro biće. A roditelji, u neznanju, za mirno i poslušno dete kažu „moje dobro dete“, a ono u stvari uplašeno, nesigurno. Naravno, rodi se i poneko dobro dete koje je jednostavno takvo, iako je snalažljivo i pametno. Greška je velika što ono nemirno dete tuku, a ono je najčešće inteligentno dete. I baš ta inteligencija mu ne da da se pomiri lako sa svim što mu se kaže.
Ja sam bio nemirno dete i nikad nisam bio odličan đak. U gimnaziji sam bio vrlodobar, dobar, imao sam petice iz veronauke i istorije. Iz matematike i fizike sam imao trojku.
Moj drug, koji je danas poznati književnik i prevodilac je u gimnaziji pustio goluba iz poslednje klupe, na času higijene. Umalo ga nisu izbacili iz škole. Dobio je ukor razrednog starešine, ukor direktora i ukor nastavničkog saveta pred izbacivanje iz škole. To su mali nestašluci koji često odaju inteligentnu decu.
Danas, za mnogo veće „nestašluke“ i ozbiljne prekršaje koji sa inteligencijom nemaju nikakve veze, kazne su mnogo blaže. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu.
Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu. Snimali to naučnici. Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet godina, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše,“ prenosi Zelena učionica.
Izvor: Zelena učionica
