Koliko se, još i danas, pametne, zrele i osobene dece vređa, ponižava i diskvalifikuje surovim kriterijumima škole, društva i porodice: koliko vrediš možeš dokazati jedino ocenama u školi.
Ono što me je spasilo može da se svede na jednu reč. Ta reč je ljubav.
Decu treba zaštititi. Njima je ukradena prilika da pravilno razvijaju svoj intelekt onako kako su to činila deca vekovima.
Koliko god da nam je teško poverovati, detinjstvo nije postojalo odvajkada.
Kada se ovako uporedi „naše“ i „njihovo“ detinjstvo, očigledno je da je sa stanovišta vrednosti na kojima smo mi odrastali, ovaj današnji fazon neprihvatljiv.
Na koji način se vi suočavate sa svojim neprijatnim emocijama kada koračate kroz nov, a samim tim i nepoznat period života?
Samo neka priča ide i neka se urezuju jesenji mirisi detinjstva u malu svest.
“Gde sam gledala da to nisam videla, a bila sam stalno s njom?” upitala se ova mama, obećavši sebi da će sledeći put biti pažljivija.
Srećem ih često, i za tili čas sam opet devojčica, opet je raspust i opet sam na selu, u planini gde je sve mirisalo na život…
“Moje sopstvene uspomene na prvih 10 godina života jako su blede, i ne želim da se to desi i mojoj deci,” objašnjava on svoju strast za fotografisanjem.
