Naša zrelost se poprilično lako može izmeriti po tome koliko sledećih nekoliko rečenica procentualno važe za nas:
1. Strpljen spašen.
2. Ne mora sve u ovom univerzumu biti onako kako sam ja zamislio.
3. Ne mora svako da me hoće, a ako me već neće to ne znači da generalno ne valjam i ne može da me definiše niti predominantno utiče na moju životnu sreću.
4. Lako je biti srećan kad ti dobro ide pa to bar može svako, nije u tome poenta – umetnost življenja je preteći i nastaviti u pravcu koji si apriori zacrtao i kad ti ne ide.
Eto…Prosto…
Iako je zrelost jako teško i bolno steći i uzgojiti u sebi zaista nema puno većih repelenata za muku od nje.
Zrelost funkcioniše kao neki Čarobni Plašt spram života i ubičajnog kontigenta nedaća i problema koji on sa sobom nosi i koje svakog kad-tad snađu i koje najćešće nisu ništa lično.
U skladu sa onom starom norveškom poslovicom da nema lošeg vremena već samo loše garderobe.
Jednostavno… Nema boljeg Kaputa za životne zime od zdravog razuma.
A i znate već – nije svako vino za svačija nepca. Prava je sreća da ukoliko naš ukus sazri i život ovakav kakav jeste, a ne onakav kakav bi bilo lepo da bude, može postati pitak…
A možda…
Za prave Majstore…
Čak i sladak…
Izvor: Facebook/Dr Vladimir Đurić
