Ja: „Majko, slušaj divne vesti. Moj kum Petar i braća Veselinović su postali konačno asistenti na medicini, znaš ih sve sa faksa, dolazili su kod nas sto puta. Toliko sam srećan, evo i u našoj zemlji konačno kvalitet da ispliva, ima nade…“
Majka: pogled u stranu, omanji gutljaj espresa, tihi uzdah i ovlaš… „eto… a ti radi onu tvoju psihologiju“.
Da ne bude zabune… Niko na svijet nije dobio više ljubavi. podrške, razumevanja i pažnje od mene. U nikoga nije toliko verovano. I lako bih je kandidovao za svetsko prvenstvo najboljih majki na svetu, bila bi potpuni favorit. Bez ikakve sumnje.
Ali…
Kao što znaju svi vraški privilegovani ljudi koji ih još uvek imaju ili su ih makar nekad imali…
Niko neće moći ni tako lako da vam se popne na glavu… 😀 Iz čiste dobronamerne brige i iz čiste ljubavi… Sa idejom da i dalje treba da zaštite nekoga koga mnogo vole. Makar imao i četrdeset godina…
Živele majke!
Eto ga skoro evropski kongres… Baš sam se uželeo priče o kapi u aprilu koju ipak treba da ponesem za svaki slučaj. Papučama protiv smrtonosnih gljivica za bazen. I probiotiku…
Samo se penjite…
U ovim godinama zvocanje postane pomalo smešan ritual protiv uroka. I sve manje i manje smeta.
Samo nek ste vi nama žive i zdrave…
Još sto godina…
Nosićemo i kape i papuče…
Izvor: Facebook/Dr Vladimir Đurić
