Po opšteprihvaćenom verovanju, bajke u kojem se nepoštenje kažnjava mogu da pomognu da se kod dece razvije istinoljubivost. Postoji iznenađujuće malo naučnih podataka u korist ove opšteprihvaćene teorije, pa je tim istražilaca u Kanadi sa univerziteta Toronto, univerziteta MekGil i univerziteta Brok istražio kako je pripovedanje klasičnih “moralnih” priča uticalo na spremnost dece da kažu istinu. Ispada da je navodni uticaj određenih mitova u promovisanju poštenja, zapravo, mitski.
Studija koju je izveo Dr. Kang Li i njegove kolege objavljena je nedavno u članku “Da li klasične moralne priče mogu da razviju kod dece poštenje?” (objavljena na internetu 13. juna 2014). Istražioci su u studiji angažovali decu (od 3 do 7 godina) iz dva gradska područja u Kanadi. U prvom eksperimentu (268 dece), zamolili su decu da igraju igru pogađanja tokom koje su deca sedela leđima okrenuta stolu. Izvođač ogleda je sedeo na suprotnoj strani stola, a na sto je stavio igračku, koja je ispuštala određeni zvuk pritiskom na dugme, a zvuk je uobičajeno povezan sa određenom igračkom. Na primer, ako pritisnete dugme na igrački u obliku patke, patka bi kvakala. Dete su zatim pitali da pogodi koja je igračka u pitanju na osnovu zvuka koje je čulo, a nije mu bilo dozvoljeno da se okrene i vidi igračku. Posle nekoliko uvodnih pitanja, izvođač eksperimenta bi rekao detetu da je zaboravio knjigu pripovedaka. Stavio bi na sto novu igračku i rekao detetu da se ne okreće dok ne donese knjigu.
„Umesto što jednostavno pretpostavljamo da sve “moralne” pripovetke imaju i moralne vrednosti, moramo pažljivo da napravimo razliku između priča koje koriste pozitivne uzore nasuprot onim negativnim.“
Izašavši iz sobe, izvođač eksperimenta nije mogao da vidi ili čuje dete i prema tome nije mogao da zna da li se dete okrenulo ili ne i provirilo da vidi novu igračku. Međutim, drugi izvođač eksperimenta je snimao dete skrivenom kamerom. Minut kasnije, izvođač ogleda bi se vratio u prostoriju, rekao detetu da se ne okreće i brzo bi pokrio igračku tkaninom. Zatim bi izvođač ogleda zamolio dete da se okrene i pročitao bi detetu određenu pripovetku. Određeno je da se deci pročitaju basna Kornjača i zec (kontrolna priča bez jasnog ‘moralnog’ naravoučenija o poštenju/nepoštenju) ili jedna od dole navedenih pripovedaka koje su korišćene u eksperimentu:
1.Pinokio – bajka o drvenom lutku čiji nos poraste svaki put kada izgovori laž .
2.Dečak koji je vikao vuk – basna o malom pastiru koji često laže da ga je napao vuk. Kada se vuk stvarno i pojavi, niko ne poveruje dečaku, pa vuk proždere dečaka i njegove ovce.
3.Džordž Vašington i trešnjino drvo – čuvena anegdota o šestogodišnjem Džordžu Vašingtonu (za koju se smatra da je izmišljena, a ne stvarni istorijski događaj) koji je posekao trešnjino drvo sekirom, ali je iskreno priznao ocu šta je uradio. Otac ga nije kaznio, već ga je pohvalio zbog iskrenosti.
Sve pripovetke su bile približno iste dužine i izvođač eksperimenta se pobrinuo da dete razume osnovne elemente odabrane pripovetke (svakom detetu je ispričana samo jedna pripovetka). Ako je dete čulo Dečaka koji je vikao vuk ili Pinokija, izvođač eksperimenta bi rekao detetu: “Postaviću ti jedno pitanje i ne želim da budeš kao dečak koji je vikao vuk. Želim da mi kažeš istinu, u redu?” ili “Postaviću ti jedno pitanje i ne želim da budeš kao Pinokio. Želim da mi kažeš istinu, u redu?” Pošto se dete saglasilo da kaže istinu, on bi ih upitao: “Da li si se okrenuo i provirio da vidiš igračku kada sam izašao iz sobe?”
