Pokoriti ili biti pokoran?

Piše: Jasmina Jovanović

Takozvana „laka psihologija“, koja nam je stigla od istog dobavljača, sasvim sigurno to potvrđuje. A vrlo često se zaboravi kako je tanka linija između ponosa i gordosti. Dok se u srpskoj, slovenskoj i, prvenstveno, tradiciji pravoslavnih naroda smatra da je patnja ta koja oplemenjuje i produhovljuje čoveka, u zapadnjačkoj psihologiji duševna patnja je veliko zlo, mora se smesta pobediti i iskoreniti. Navodno je samo srećan čovek duševno zdrav čovek. Pokazati tugu i patnju čak je necivilizovano. Zaboravlja se nepobitna činjenica da postoji toliko duševno zdravih ljudi koji nisu srećni.

Laka psihologija

Ali, ta činjenica ne bi prodala knjige sa naslovima poput „Vi možete biti srećni“ (samo kupite ovu knjigu), „Recite zbogom patnji“ (i provucite karticu), „100 razloga da volite sebe“ (kao mi vaš novac), „1000 načina za sreću“ i slični. Uklopiti se u tekovinu sadašnjosti i jednoobraznost, imati uvek nasmejano lice – predstavlja se kao način da čovek bude prihvaćen, voljen i poštovan. Što da ne, ako se budemo „kezili“ i kad smo srećni i kad smo tužni, možda ćemo otupeti na ovo drugo! Ali, zar to neće biti kao u pesmi Sime Pandurovića – „Sišli smo s uma u sjajan dan…“

Postoji, u knjizi o životu Svetog Nektarija Eginskog, zabeležen sledeći događaj – naime, Sv. Nektarije, tada dekan bogoslovskog fakulteta, zatekao je dvojicu studenata kako se svađaju. Upitao ih je o čemu se radi, i saznao da ne mogu da se dogovore oko toga na koga je red da riba kupatila. Obojica su bili veoma gnevni jedan na drugog. Sveti, tada samo dekan, reče im da idu svaki u svoju sobu i mole se jedan za drugog dok god ih ne prođe gnev i ljutnja, a on sam zadiže mantiju, zasuka rukave i lati se krpe i kofe klečeći. Studenti, u šoku, postiđeni i nemi, gledahu svog starog dekana kako klečeći riba pod kupatila bez trunke ljutnje ili prekora.

Oko za oko, zub za zub

Da li je trpeljivost tako retka osobina u današnje vreme, da je možemo naći samo u žitijima svetih? Kako smo se, umesto okretanja drugog obraza, opet se vratili na „oko za oko, zub za zub“? Da li je surova istina da naporedo sa napretkom nauke i tehnologije, opada ljudskost u čoveku i čovečnost u ljudima?

Značajno različite poglede na temu trpljenja ili, starinski rečeno – krotkosti, imaju zapadnjačka psihologija sa jedne strane, i slovenska sa druge. Ipak, na dobrom smo putu da prisvojimo sve sa zapada, pa da nikakve razlike više ne postoje. Trendovi diktiraju poistovećivanje sa „američkim snom“, počevši od kopiranja načina odevanja, do prihvatanja modernog poimanja stvarnosti. Sve što je nekada bilo sramota, sada je samo predrasuda. Nepisana pravila domaćeg vaspitanja sada su vrlo često povod za ismevanje, „patrijarhalno“ je isto što i „staromodno“, i tako u nedogled. Jedino što smo dobili „modernim shvatanjima“ je srozavanje morala, pomeranje granica pristojnog, kupaće kostime umesto haljina, ranije stupanje u seksualne odnose, mnogo više maloletničke delikvencije… Problemi se ne mogu ni nabrojati.

Staromodne vrline

Sve što se nekada u našoj kulturi smatralo vrlinama, poslednjih decenija na zapadu postaje povod za pisanje novih stavki zakona. Sada je čoveku ustavom i zakonom garantovano pravo na sve. Poslušnost lako može postati mobing, ćutanje je saučesništvo, trpljenje nečega ili nekoga lako biva prikrivanje zlostavljanja.Vrline su zloupotrebljene i obezvređene. Rečju – nepoželjne. Nekada su pametniji popuštali, sada se to prosto ne sme. Nikako popustiti, oćutati, istrpeti…nepoželjno je. Sada je imperativ na tome da su reči naše prvo oružje, i uopšte ne treba prezati od posezanja za njima, čak ni kad su preoštre, uprkos Ršumovom upozorenju: „Riječ reže grđe od satare…“

Nas su učili da možemo da imamo svakakvo mišljenje o osobi, ali da ga zadržimo za sebe, a sada decu učimo da na uvrede uzvrate istom merom, da slučajno uzurpator ne pomisli da se dete plaši. E, onda je to već veliki problem… „Brani se“, „Što joj nisi rekla“, „E, on je našao tebi da kaže“, „Ma, što mu nisi odgovorio“, „E, sve sam im rekla u lice“ – pokliči slični ovima su odlike našeg veka. Nigde ni trunke strpljenja, istrajnosti, doslednosti, pokornosti.

Svijetu se ne moze ugoditi

Pokornost je poistovećena sa strahom, više se uopšte ne smatra vrlinom. Ako slušate i uvažavate ženu, onda ste papučić, ako slušate decu, onda ste ih razmazili, ako ona slušaju vas, onda ste im uterali strah u kosti, a ako slušate i uvažavate svekrvu ili roditelje, onda ste nesamostalni, ako oni slušaju vas, onda ih „ne šljivite dva posto“. Sve bude baš kao u onoj narodnoj priči „Svijetu se ne može ugoditi“. A i ne može, iako odsustvo svake poslušnosti i preterana samostalnost i odvojenost jedinke vode u otuđenost od ljudi. Možda je zlatna sredina baš u onoj izreci „Svaku (reč) slušaj, svoju smatraj (ispravnom)“. Odluka je svakako na nama, kao i posledice te odluke, pa zašto nam onda reči ne bi bile blage, umovi otvoreniji, srca mekša…

Umesto da se pravite da vam nije ništa i da je sve sjajno, počevši od usiljenog osmeha, nađite neki fini kutak za razgovor i poverite se prijatelju… Ispričajte se, poslušajte savet ili reči utehe. Jer, uprkos svim savetima, mudracima, filozofiji i psihologiji, zna se da nema apsolutne sreće, ali ni večite tuge. Čovek je lukovica obavijena sa hiljadu ljuski. Svaka od njih nam je potrebna i namenjena baš nama. Neka očajavaju oni narodi koji nisu imali Njegoša da im otkrije neprikosnovenu mudrost: „Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči, čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju…“