Agresija kod dece: Kako pomiriti Crvenkapu i Vuka

Često smo mogli čuti da roditelji savetuju svoje dete: „Ako te neko udari, udari i ti njega, ne budi mutav, šonjo, pokaži zube…“ U sličnim životnim situacijama možemo očekivati da će se i roditelj ponašati u skladu sa svojim preporukama detetu, tj. da će otvoreno izražavati agresiju i neprijateljstvo prema…

Piše: Branka Conić, psiholog,

koautor nacionalnog bestselera: „Kako otkriti zlo u sebi i drugima“ (izdavač Plato Beograd)

Učenje po modelu je izuzetno uticajan i snažan metod oblikovanja ponašanja, koga roditelji često nisu ni svesni. Deca u najvećoj meri obraćaju pažnju na ponašanje koje ispoljavaju njihovi roditelji zbog toga što oni za njih, sve do perioda polaska u školu, predstavljaju dominantne figure koje deca imaju tendenciju da imitiraju. Zato – ponašajte se onako kako želite da se sutra ponašaju vaša deca.

U nekim nefunkcionalnim porodicama dete je čak naučeno da samo agresijom (ponašanjima poput vike, plača, histerisanja, pa čak i udaranja roditelja) može postići željeni cilj. Na ovaj način, ovakvo ponašanje biva učvršćeno (potkrepljeno) i ima tendenciju da se primenjuje u svim sličnim situacijama kao sredstvo dolaženja do cilja (u školi, u gostima, na ulici). Budite sigurni da će ga dete nepogrešivo ponavljati, a zašto i ne bi, kad donosi rezultate. Nikada nije kasno da prekinete ovu pravilnost, a još je bolje ne upadati u njenu zamku, iako to uopšte nije lako, jer svi znamo koliko su deca uporna u onome što žele da dobiju.

Roditeljski filter

Pored ugledanja na roditelje i okolinu, deca isto tako mogu usvojiti različite oblike kako prihvatljivog, tako i neprihvatljivog ponašanja i na indirektan način – putem filma, televizije, a iz toga ne treba izuzeti ni literaturu. Istraživanjima je utvrđeno da je izloženost nasilju preko televizije u značajnoj meri povezana sa ispoljavanjem agresije u kasnijem dobu. Ono što najviše doprinosi snažnom uticaju nasilja kojem su deca izložena preko medija, jeste njihova identifikacija sa modelima, nosiocima takvog ponašanja. Oni su često predstavljeni kao junaci i borci za pravdu i sa njima se naročito lako identifikuju dečaci, usvajajući njihove obrasce reagovanja.

Selektivno gledanje televizije, odabranih i kontrolisanih sadržaja, je roditeljska dužnost i jedan od načina prevencije (učenja) agresivnosti.

Surovost bajki

Nedavno sam bila na predstavi za decu uzrasta od 3-7 godina, gde deca na pitanje jednog od aktera šta da uradi sa nevaljalim lovcem kog je uhvatio u zamku, odgovaraju u glas: „Da ga ubijemo!“. Odakle tolika surovost u malim dečjim glavicama?

Od kako sam i sama dobila dete, svakodnevno se iznenađujem otkrivanjem količine agresivnog sadržaja u tradicionalnim pesmicama, bajkama i pričama na kojima odrastaju generacije naše dece.

Vuk je pojeo baku, pa onda još i Crvenkapu, a lovac mu je nožem presekao stomak i oboje ih izvadio?! Isti taj vuk krvolok jede i drugu nejač u ostalim pričama za laku noć. U priči o Palčiću, otac i majka usled nemaštine surovo ostavljaju svoje sedmoro dece u šumi. U toj istoj priči veliki zeleni div je pojeo sopstvenu decu, pa sada želi da pojede i njih. U drugoj opšte popularnoj bajci, polusestre fizički i psihički maltretiraju (da ne kažem zlostavljaju) Pepeljugu sve dok se ona dobro ne uda (za princa). Budući da sam majka, ništa mi drugo ne preostaje nego da sama smišljam neke manje surove tokove i odnose u životinjskom i ljudskom svetu. Ali u tome se i sastoji uloga nas roditelja – stalna selekcija sadržaja uz koje naša deca odrastaju.

U praktičnom smislu, to bi značilo da svaku predstavu treba prvo sami da pogledate, pa tek onda da odvedete dete.

Kazna za kaznu

Isto toliko negativan efekat na ponašanje dece, kao i ugledanje na loš model, može imati i grubo kažnjavanje dece od strane roditelja. To su uglavnom roditelji koji se rukovode izrekom „batina je iz raja izašla“. Treba znati da na grubo kažnjavanje ne reaguju sva deca podjednako. Ona osetljiva mogu razviti predispoziciju za manifestovanje različitih vrsta socijalnih strahova, dok pod sličnim uslovima ekstravertno dete može odrasti u osobu koja otvoreno iskazuje neprijateljstvo i agresiju prema drugima (vandalsko ponašanje, tuče).

Konflikti su sastavni deo života i važno je da se deca na vreme nauče adekvatnim načinima njihovog prevazilaženja. Rešenje nije da postoji pobednik i gubitnik, već da obe strane bar delimično zadovolje svoje potrebe, što neminovno sa sobom nosi kompromis i spremnost da se u ime nekog drugog odreknemo bar dela sopstvenih interesa i bar na trenutak sagledamo konflikt iz perspektive suparnika.

Školovanje srca

Koliko god komplikovano zvučalo, tehnike i metode rešavanja konflikata se uče, a što se ranije u životu sa njima počne, veća je šansa za usvajanje i adekvatnu primenu u realnim životnim okolnostima.

Naročitu pažnju treba posvetiti vaspitanju u okviru kojeg je moguće negovati dobrotu i saosećanje prema drugima. Upravo se nedostatak sposobnosti da se stvari sagledaju očima drugog nalazi u osnovi svakog agresivnog ponašanja. Jedna od mogućih tehnika za razvoj empatije jeste tzv. tehnika menjanja uloga, tako da dete treba često stavljati u situaciju da razmišlja o pozici drugog deteta i navoditi ga da kaže kako bi se ono osećalo da se tako nešto njemu desi.

Ulaganjem u emocionalno vaspitavanje dece, razvoj saosećanja i brige za druge od malih nogu, i uključivanje istih u obrazovni sistem, sigurno bismo bili na dobrom putu da napravimo još bolje društvo koje nije usmereno samo na sopstvene potrebe, već pre svega na život u zajednici i sa drugima, a ne pored njih.

(Tekst originalno objavljen u časopisu “Roditelj & dete” broj 28, februar 2013.)