Prema rečima psihoterapeuta Svetlanke Knežević, razmažena, zanemarena i zlostavljana deca su najšešće agresivna.
Ponašanje dece zavisi od vaspitanja i sistema vrednosti koji imaju roditelji. Nasledne predispozicije su samo okviri u kojima se dete razvija pod uticajem roditelja i okoline. Da li će dete biti agresivno ili ne zavisi od stila vaspitanja koji roditelji primenjuju, a prema rečima psihoterapeuta Svetlanke Knežević, razmažena, zanemarena i zlostavljana deca su najšešće agresivna.
– Razmažena deca ne prihvataju prepreke u zadovoljenju svojih želja i zato su sklona otimanju i izlivima besa. Zanemarena deca skreću na sebe pažnju negativnim ponašanjem zato što kad su mirni niko ne obraća pažnju na njih. Zlostavljana deca su puna besa i ispoljavaju ga tamo gde smeju, a to su vršnjaci – objašnjava psihoterapeut.
Prema njenim rečima, kada se na ove unutrašnje faktore doda uticaj medija, igrica i vršnjaka, onda dobijamo ponašanje koje je destruktivno i za dete i za okolinu.
– Sa druge strane, ukoliko je dete vaspitavano sa puno ljubavi, poštovanja i discipline i ako ima sistem vrednosti u kom poštuje i sebe i druge, uticaj medija neće biti značajan. Roditelji maloletne dece su odgovorni za njihovo ponašanje i zato ukoliko dete ima problem sa agresivnošću, potrebno je raditi sa roditeljima. Naravno, oni nisu raspoloženi za rad na sebi, jer da jesu verovatno ne bi ni došlo do ovog poremećaja u ponašanju kod dece. Oni, i ukoliko zatraže pomoć stručnjaka, obično žele da on popravi dete kao neku stvar, a ne žele da se i oni uključe – ističe naša sagovornica i dodaje da roditelji obično zatraže pomoć kad dete bude agresivno prema njima.
Ovde se, dakle, javlja još jedan faktor agresivnosti, a to je roditeljska nemoć, odnosno nedostatak autoriteta. Ukoliko se ne stvori odnos u najranijem uzrastu deteta problemi se uvećavaju sa odrastanjem. A autoritet se ne stvara strahom nego obostranim uvažavanjem, ljubavlju i jasnim granicama.
– Pošto je kod nas u društvu epidemija razmaženosti kod dece i pošto ni škole više nemaju autoritet, agresivnost je u porastu. Kažnjavanje je mera koja daje samo delimične rezultate. Potrebno je kod agresivnog deteta stvoriti drugačiji odnos prema sebi i drugim ljudima i svetu koji ga okružuje. Treba raditi na razvijanju empatije i na razvijanju sistema vrednosti u kome će detetu biti važno kako se ponaša u društvu – kaže Kneževićeva.
Agresivna deca se druže među sobom, zato što prihvataju jedni druge, a svaka osoba želi da bude prihvaćena. Oni će promeniti svoje ponašanje samo ako će oni imati posledice. Tako, na primer, ako neki delinkvent dobije posao koji mu se jako dopada, može da promeni potpuno ponašanje u toj sredini i da bude poslušan i vredan.
– Ranije su u vojsci prepoznavali ovakve osobe i davali su problematičnom vojniku da bude desetar i da održava red. Ovo se pokazalo kao izuzetno uspešno, a razlog je što su te osobe prvi put doživele da ih neko ceni, a ne kažnjava. Agresivnost kod dece se može smanjiti samo zajedničkim radom roditelja, vaspitača i društva u celini. Mediji mogu da pomognu sadržajima koji propagiraju vaspitne metode za roditelje i nastavnike, a društvo tako što će da omogući da vaspitači i nastavnici imaju autoritet – zaključuje psihoterapeut.
Radmila Nikolić
Izvor: Žena
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Samopoštovanje i samoispoljavanje – sržne potrebe svakog deteta
Naše detinjstvo ne mora da bude savršeno da bismo bili u dovoljnoj meri dobro prilagođeni odrasli...
Autonomija – osećaj da smo dovoljno bezbedni da smelo iskoračimo u svet
Autonomija je sposobnost da se odvojimo od roditelja i funkcionišemo nezavisno kao i drugi ljudi naših godina. To je sposobnost da napustimo roditeljski dom, stvorimo vlastiti život, identitet, te vlastite...
Više od 60% dece ima poremećaj govora, a sve više ih govori mešavinom srpsko-engleskog jezika
Više od 60 posto dece ima poremećaj govora, osam puta više nego pre 50 godina, kada nam tableti i pametni telefoni nisu bilo u toj meri dostupni. Deca progovaraju sve...
Privilegovanost: kad roditelji ne postavljaju realistične granice
Privilegovanost je "životna zamka" koja čini da se osećate posebnim. Takođe,niste sposobni da prihvatite realistične (odmerene) granice u životu....
Nema komentara.