Kad se provozate Beogradom…i pogledate sve te bilborde…vrlo brzo vam postane jasno koliko je tanka linija između „ako ti nećeš da radiš za 300 eura mesečno ima ko hoće“ do „ako mi ti ne daš platu 1000 eura mesečno ima ko hoće“…
I moram priznati da me sve to zabavlja… I da mi je pomalo i drago… Sve dolazi na svoje polako… Uskoro će i za neuporedivo teže stečena znanja i veštine… Neobično mi je draže što ta ista tržišna…neumitna i surova pravila isto važe i za ljubav…prijateljstvo…pa čak i porodice… Jer…
Ponekad je najdelotvorniji poduhvat na psihoterapiji naučiti nekoga da izgovori svojim bližnjima… „Ako ti nećeš i ne možeš da me voliš kako treba…ima ko hoće…“ „Ako ti nećeš i ne možeš da mi budeš prijatelj kako treba…ima ko hoće…“ „Ako ti nećeš i ne možeš da mi budeš porodica kako treba…ima ko hoće…“ I da napuste ono večito autodestruktivno…“mora da je u meni problem pa mi zato sve ovo rade…ja ne zaslužujem bolje“…
Kad nekoga naučimo da poveruje u to da zaslužuje najobičnija ljudska prava…za koja je dovoljno samo da dišemo da bismo bili podobni…i nadahnemo ga da neprestano počne da radi na sebi i da se poboljšava kao Prilika i za radnika…i za ljubavnika…i za prijatelja…i za člana porodice…i da shvati da je naša ultimativna ljudska dužnost da se dovedemo u poziciju da možemo da biramo na svim tim važnim poljima… Vrlo brzo se možemo i rastajati… Jer šta se tim ljudima uopšte i može desiti… Na duge staze će oni uvek završiti u životnim pozicijama u kojima im je sasvim lako da budu srećni…
Autor: Dr Vladimir Đurić