Prigorevanje badnjaka
Badnji dan i Božić su presečena tačka ne samo u razdanici jednog zanoćivanja, između jedne večeri i jutra, između višenedeljnog posta i sedmice mrsa koje ga smenjuju, između dve godine – kada se začinje novo leto, već je to i tačka preseka dva religijska pogleda i obredne prakse, s jedne strane u znaku Hrista, a s druge sa ostacima verovanja iz slovenske pradavnine. Otuda su običaji o ovim praznicima tako slojeviti, a očuvani su, iako u ponečemu protivrečni, zato što u svom polazištu imaju isto ciljno određenje – život, težnju za smislenim opstankom i ljudskim napretkom.
Prigorevanje badnjaka, po Čajkanoviću, predstavlja ritualno spaljivanje božanstva plodnosti, koje se istog trenutka ovaploćuje u novom božanstvu kao Božić. Zato se i verovalo da ostaci glavnje i pepeo badnjaka, kao spaljenog božanstva, zadržavaju čudotvornu moć. (…)
Pročitajte i: Božićna česnica na 12 načina
Slama
Važnu ulogu u badnjedanskom običaju ima slama koja se unosi u kuću. Pošto bi obišao sa slamom oko kuće, praćen od kućne čeljadi, koja je za njim pijukala, nagoveštavajući time želju da se izleže što više pilića, onaj ko nosi slamu razastre je po podu. Budući da su na Badnji dan sve stolice iznete iz kuće, kao sofra će poslužiti pokrovac položen na slamu, a svi ukućani, obavezno izuveni, posedaće po slami. Kad se od badnjedanske trpeze izdvoji deo namenjen precima, a ponegde vuku ili Đermanu, i razbacaju po uglovima orasi, može se pristupiti badnjedanskoj večeri koja je, razume se, posna.
Pročitajte i: Šta treba da se nađe na trpezi za Badnje veče?
U badnjedanskoj noći peče se božićna pečenica (veselica), namenjena sutrašnjem danu – Božiću.Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Onome ko to prvi spazi pripadala je nagrada od domaćina, a sam tenutak pregorevanje domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. U staro vreme se znalo: kad počnu pucnji da se razležu, badnjaci, znači, prispevaju. U mnogim krajevima, u Crnoj Gori pogotovu, držalo se da bi bilo sramota tad – ne pucati.
Okupljanje porodice
Posebno je značajno da su za Badnje veče svi članovi domaćinstva morali da budu na okupu, što je jačalo porodičnu svezu, kao i integrativnu, vaspitnu i socijalnu funkciju porodice. Tim više što je svaka porodica onaj trenutni sastav koji čini sponu između predaka i budućih potomaka. Gubljenju običaja, sa druge strane, što je i danak modernoj civilizaciji i urbanizaciji, doprinelo je i naglo drobljenje i predvajanje porodice. Ako tome dodamo da na stotine hiljada porodica nemaju svoga stana i ognjišta, i da ih još toliko stanuje u iznajmljenim, dakle tuđim, stanovima, onda je lako razumeti zašto su običaji gubljeni ili sužavani na simboličnu meru.Usled toga je Badnji dan u najvećem broju porodica proslavljan prigodnim posnim jelom, hrastovom grančicom koja podseća na badnjak, velikom rukoveti slame kao zamenom za nekadašnji naramak i obaveznim orasima koji su praostatak drevnog verovanja u duše predaka.Pa i ovako reducirano slavljenje je imalo svojih nesumnjivih draži, jer je bilo deo naslaga koje iskazuju neizbrisivost mitske svesti, tako jake u našem narodu.
