Bebo, bebo, zašto ne biraš vreme i mesto kada ćeš da ogladniš

Neki prolaznici su gledali mrko, drugi sa osmehom, treći nisu ni registrovali, a meni ni danas nije jasno šta ima strašno u tome.

Foto: Freepik

Divan prolećni dan, a još vikend. Park šuma preplavljena ljudima svih starosnih dobi. Razdraganost prirode u šarenom prolećnom ruhu prate veseli povici dece kojima je dosta ograničenja nametnutih od strane zime.

Nekim novim članovima našeg društva ovo je prva ili jedna od prvih šetnjica. Toplo vreme, svež vazduh, šarenilo boja i zvukova. Jednom rečju gomila zanimljivih utisaka. Treba energije da bi se sve to valjano ispratilo. Gledaj tamo, posmatraj ovamo, pokušaj da shvatiš šta je ona nasmejana teta pričala, da li je onaj dečak želeo da se igra kada je pružio svoj autić, onaj psić je sigurno očekivao da bude pomažen,… ? Puno pitanja, zaključaka, doživljaja, pa je potrebno i mnogo energije. U takvoj situaciji, pa ko ne bi ogladneo?!

Zanimljivo je sve, ali da bi se moglo posvetiti narednim nadasve zanimljivim dešavanjima, neophodno je prvo malo prezalogajiti. Dajem mami doznanja da je vreme za obrok, a ona nešto odugovlači. Posmatra oko sebe, razmišlja. Ništa mi nije jasno. Verovatno me nije shvatila. Malo odlučnije i glasnije ponavljam da imam potrebu za hranom. Mama se, u toku ova tri meseca otkako sam stigla na ovaj svet, nikada nije ovako oglušila o moj zahtev. Deluje mi zbunjeno, kao u neprilici.

Pored nas prolaze ljudi, neko nešto gricka, drugi piju, a ja sam i gladna i žedna. Kako da mami to nije jasno?! Sve što je potrebno za moj obrok ima kod sebe, tako da mogućnost da je zaboravila moju hranu otpada.
Vidim da je uznemirena. Uzima me, ali i dalje gleda levo – desno, pogledom tražeći nešto što izgleda ne uspeva da uoči.

»Mama, tu sam. Tik uz tvoje srce.«

Čujem ubrzane otkucaje. O čemu se radi? Hrana je tu, ne mogu više da čekam.

»Ako i dalje budeš odugovlačila sa davanjem mog obroka, moraću baš glasno da ti stavim doznanja da ne mogu više trpeti glad i žeđ.«

Jedan, dva, tri,… E, sad je već stvarno dosta. I moje strpljenje ima granice. Jeste da stalno govoriš kako sam dobra beba i da mi to izuzetno prija. Tačno i da se svim silama trudim da tako i ostane, ali sada već ne mogu više čekati.

Eto, moj glasan plač te je unervozio još više. Ipak, doprineo je da napokon doneseš tu odluku da me nahraniš. Kao da je to neka velika odluka oko koje treba toliko razmišljati. Nikada ranije to nisi radila. Ne znam šta je sada.

Hrana! Napokon! Znaš onaj osećaj kad baš puno izgladniš. Uh, nije prijatan. Ali, sada je sve kako treba. Omiljeno jelo i piće su tu, nježni zagrljaj, udoban položaj u najsigurnijem i najtoplijem naručju, najljepši osmjeh na svijetu koji pripada mojoj mami, topli zraci sunca, cvrkut ptica, graja djece, sve je divno baš onako kako sam mogla zamisliti slušajući zvukove tokom boravka u stomaku.

»Hej, šta je ovo?! Zašto stavljaš tu maramu preko ramena tako da i meni prekriva glavu? Sada ne vidim tvoje lice, više me sunce ne miluje. Nije u redu to tako? Zašto to radiš? Hoću da uživam u šarenilu boja i toploti kojom me sunce miluje. Ne shvatam zašto je to nemoguće ako hoću da jedem?! Pored nas prolaze brojni ljudi, deca odrasli, uživaju u danu i kada su gladni jedu. Dakle, to može da ide jedno sa drugim. I tebe sam mama videla kako jedeš, a ne prekrivaš sebi glavu. Ni kod kuće to meni ne radiš. Nije mi ništa jasno. Baš ništa. Više nisam ni gladna. Eto, uzela sam koliko mi je neophodno i sad bih opet da posmatram šta se dešava oko mene, kad već jedno s drugim ne može istovremeno. Ali, malo sam i tužna. Sve je ličilo na savršen dan, a sada moram da biram između hrane i uživanja u čarima koje me okružuju.«

Mama izgleda kao da je doživela olakšanje kada sam joj stavila doznanja da više neću da jedem. Kad bi mi bar neko mogao objasniti o čemu se radi.

Ona beba koju majka drži u naručju na klupi preko puta nas takođe je gladna. Čekaj, pa i njena mama se ponaša baš kao moja. Odugovlači, gleda oko sebe,.. Počeću da mislim da bebe ne treba da jedu van kuće. Niko mi to nikada nije rekao. A, i ne deluje mi pravedno. Odraslima to niko ne brani, zašto bi onda nama?

»Tako sam se ja snebivala i nisam znala šta da činim kad sam rodila prvo dete«, pojavi se pored nas jedna divna gospođa sa blagim osmehom.

»Onda sam shvatila da imam opciju da sedim sa detetom kod kuće prvih par meseci dok ne počne da jede čvrstu hranu ili da se ponašam najnormalnije, da idemo u šetnje koje nam oboma prijaju, pa kad je dete gladno da ga nahranim. Mnogo mi je bliža bila ova druga mogućnost. Izašli smo, dan je bio baš poput ovog, nije prošlo ni pola sata, sinčić se oglasio. Bilo je vreme za obrok. Sela sam na klupu i nahranila dete. I tako svaki naredni put, sa sve troje dece. Neki prolaznici su gledali mrko, drugi sa osmehom, treći nisu ni registrovali, a meni ni danas nije jasno šta ima strašno u tome. Dete jede i tu se stavlja tačka.«

Potreba za hranom i tečnošću je elementarna potreba svih živih bića. Smatramo nehumanim uskraćivanje istog. Dojenje je način hranjenja najranjivijih među nama, ne po nametnutim pravilima i rasporedu, već po izraženoj potrebi!

Mama Marija

Podeli tekst: