– ‘Ajde, sine, ustani, Božić došao… ‘Ajde, domaćine moj… A pri reči “domaćine” osetim kako ti nabrana, topla usta zadrhte, i suza kane na moj vreo obraz.
NAŠ BOŽIĆ
More, kakav san? Nedelja evo ima kako se ne spava. Te Božić došao do Skoplja, sad je u Preševu, pa u Bilači, i sve bliže i bliže k nama. Na verigama osušeni vrapci već se troše. Cipele s “kopčama”, mintan od jumbasme i šajkača od vojničkih šinjela odavno su gotovi i čekaju me. Eno ih gde poređani jedno do drugog stoje na sanduku. Naročito cipele, – one mi nikako ne daju mira. Žute se, cakle, i miriše im đon na ćiriš. Čim ode majka na pazar, zatvaram sobu i oblačim se u novo. Šetam po sobi i zagledam se, da vidim kakav ću izgledati na Božić. A Božić? Eh! Nije ovo Božić. Ovo je nešto što miriše na oman i suh bosiljak više ikone! Sada me i majka već ne grdi ako štogod slomim, a kamoli da me bije, jer “lošo” je pred Božić. Čak me drukčije nekako i gleda. Ne kao majka, već nekako drukčije, ponizno, kao starijeg od sebe.
– Idi da “trguješ”! – šalje me u čaršiju da pokupujem sitnice za kuću. Pa, i ne brojeći, daje mi novaca.
Odem. Vraćam se. Zavalio sam se od zavežljaja i paketa što mi je dućandžija naređao u krilo i po pojasu. Ona me čeka na kapiji i odmah uzima, da mi odlakša. Čak mi i kusur ne traži, već mi ga ostavlja da njime zveckam po džepovima i hvalim se drugovima. A ona? Nedelju dana kako ne seda da ruča ili večera. Cela je kuća na njoj. Niko vode da joj donese, a kamoli što drugo pomogne. Rastrgla se od posla. Kukovi joj izišli, šalvare se smakle, učkur otpasao. Svakog časa zavezuje bošču, koja joj posle odmah pada, jer ili uzice olabave, ili popucaju od njena silna sagibanja. Pogrbavila se od starosti, a ide, radi.
Zasukala rukave, ruke joj umrljane, oko noktiju joj koža ispucala od silnog pranja. Nema kad da papuče ili nanule obuje, već onako, u nekim starim, iskrpljenim čarapama ide i gaca po blatu i mokroti, što je svuda po kući. Na polici se sjaje sahani; uza zid prislonjene sofre i tepsije, da se što pre ocede, žute se, i od njih cure mlazevi vrele vode, od koje se još diže para. Polica, vrata, pragovi i ćerčiva prozorska, sve je to oribano, vlažno, žuto. Cela kuća miriše na čistinu, vlagu i opranost. Pa i ona sama, majka, otkuda li joj toliko snage? Radi, a kao da ne posluje. Ne oseća umor. Već jednako, istina ne brzo ali polako, durašno, klateći se, i sva unesena u posao, radi od rana jutra do mrkla mraka.
Pa pored toga mora i oko mene da je. Da mi ne da da se omrsim ili od mesa što pristavljeno krklja u loncima pri ognjištu, ili od kolača što, tek izvađeni iz peći i pokriveni čaršavom, omeknuli, tako lep, primamljiv miris šire po sobi, gde su sklonjeni.
– Nemoj, čedo, – odbija me blago, kao bojeći se da me ne uvredi. – Nemoj; nana je za tebe sve to spremila. Za koga drugog?… Nemoj! Čekaj Božić. Sutra će. Eno, već je došo u Tekiju…
– Kod koga u Tekiju – pitam ja razrogačeno -, da idem da ga vidim? – I potrčim.
– Ne, ne, – zaustavlja me. – Ne mo’š da ga vidiš. Doći će i kod nas…
I zaista, Božić dolazi, ali kako?
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
7 stvari na koje se žene žale na bračnoj terapiji (a koje bi muževi trebalo da znaju)
Šeli R. Voren je bračni terapeut i pisac. Kroz svoju terapeutsku praksu naučila je...
“Borba” za starateljstvo nad detetom – ko i zašto pobeđuje?
Piše: Gorica Nikolin Novosadski organi imaju pune ruke posla sa postupcima dodele starateljstva, osetljivim...
Novi zakon u Kini: Uz razvod, supruga dobija i isplatu za kućne poslove
Sud u Pekingu naložio je muškarcu da svojoj supruzi plati 7.700 dolara (6.300 EUR) kao deo brakorazvodnog sporazuma, kako bi joj nadoknadio kućne poslove koje je obavljala tokom pet godina...
Zoran Milivojević za „Politiku”: Hrabrost u svakodnevnom životu
Nečija hrabrost je osobina koja dolazi do izražaja u teškim vremenima u kojima je ugrožen ljudski život: elementarne nepogode, rat itd. Međutim, da li je hrabrost osobina koja je potrebna...
1 komentar.