– ‘Ajde, sine, ustani, Božić došao… ‘Ajde, domaćine moj… A pri reči “domaćine” osetim kako ti nabrana, topla usta zadrhte, i suza kane na moj vreo obraz.
NAŠ BOŽIĆ
More, kakav san? Nedelja evo ima kako se ne spava. Te Božić došao do Skoplja, sad je u Preševu, pa u Bilači, i sve bliže i bliže k nama. Na verigama osušeni vrapci već se troše. Cipele s “kopčama”, mintan od jumbasme i šajkača od vojničkih šinjela odavno su gotovi i čekaju me. Eno ih gde poređani jedno do drugog stoje na sanduku. Naročito cipele, – one mi nikako ne daju mira. Žute se, cakle, i miriše im đon na ćiriš. Čim ode majka na pazar, zatvaram sobu i oblačim se u novo. Šetam po sobi i zagledam se, da vidim kakav ću izgledati na Božić. A Božić? Eh! Nije ovo Božić. Ovo je nešto što miriše na oman i suh bosiljak više ikone! Sada me i majka već ne grdi ako štogod slomim, a kamoli da me bije, jer “lošo” je pred Božić. Čak me drukčije nekako i gleda. Ne kao majka, već nekako drukčije, ponizno, kao starijeg od sebe.
– Idi da “trguješ”! – šalje me u čaršiju da pokupujem sitnice za kuću. Pa, i ne brojeći, daje mi novaca.
Odem. Vraćam se. Zavalio sam se od zavežljaja i paketa što mi je dućandžija naređao u krilo i po pojasu. Ona me čeka na kapiji i odmah uzima, da mi odlakša. Čak mi i kusur ne traži, već mi ga ostavlja da njime zveckam po džepovima i hvalim se drugovima. A ona? Nedelju dana kako ne seda da ruča ili večera. Cela je kuća na njoj. Niko vode da joj donese, a kamoli što drugo pomogne. Rastrgla se od posla. Kukovi joj izišli, šalvare se smakle, učkur otpasao. Svakog časa zavezuje bošču, koja joj posle odmah pada, jer ili uzice olabave, ili popucaju od njena silna sagibanja. Pogrbavila se od starosti, a ide, radi.
Zasukala rukave, ruke joj umrljane, oko noktiju joj koža ispucala od silnog pranja. Nema kad da papuče ili nanule obuje, već onako, u nekim starim, iskrpljenim čarapama ide i gaca po blatu i mokroti, što je svuda po kući. Na polici se sjaje sahani; uza zid prislonjene sofre i tepsije, da se što pre ocede, žute se, i od njih cure mlazevi vrele vode, od koje se još diže para. Polica, vrata, pragovi i ćerčiva prozorska, sve je to oribano, vlažno, žuto. Cela kuća miriše na čistinu, vlagu i opranost. Pa i ona sama, majka, otkuda li joj toliko snage? Radi, a kao da ne posluje. Ne oseća umor. Već jednako, istina ne brzo ali polako, durašno, klateći se, i sva unesena u posao, radi od rana jutra do mrkla mraka.
Pa pored toga mora i oko mene da je. Da mi ne da da se omrsim ili od mesa što pristavljeno krklja u loncima pri ognjištu, ili od kolača što, tek izvađeni iz peći i pokriveni čaršavom, omeknuli, tako lep, primamljiv miris šire po sobi, gde su sklonjeni.
– Nemoj, čedo, – odbija me blago, kao bojeći se da me ne uvredi. – Nemoj; nana je za tebe sve to spremila. Za koga drugog?… Nemoj! Čekaj Božić. Sutra će. Eno, već je došo u Tekiju…
– Kod koga u Tekiju – pitam ja razrogačeno -, da idem da ga vidim? – I potrčim.
– Ne, ne, – zaustavlja me. – Ne mo’š da ga vidiš. Doći će i kod nas…
I zaista, Božić dolazi, ali kako?
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Zoran Milivojević: Ako je izbor partnera pogrešan, sve što sledi je takođe pogrešno
Autor: Zoran Milivojević Sudeći po narastajućem ljubavnom haosu unutar zapadne civilizacije, u nečemu ozbiljno grešimo. Jedna mogućnost je da naš dominantni model biranja partnera nije dobar. Zato ćemo sagledati i preispitati...
Kako da deca ne budu žrtve razvoda svojih roditelja?
Čak i kad roditelji pred detetom glume skladan odnos, ono već oko četvrte godine može da zaključi da nešto nije u redu između mame i tate Kaže se "Bolje dobar...
Jedina šansa da osmislimo besmisao života je da volimo
"Reče mi koleginica pre neki dan da ne može svog labradora dugo da drži kažnjenim... Jednostavno ne može da izdrži taj pogled... kada zna da je svaki dan u njegovom...
Nasmešena depresija
Autor: Zoran Milivojević Kada se spomene reč depresija ona većinu ljudi asocira na nekoga ko je veoma tužan, ko doživljava osećanja besmisla i očaja, ko je izgubio životnu energiju i volju...
1 komentar.