Nou, nećakinju svoga muža (danas četrnaestogodišnju svojeglavu tinejdžerku) prvi sam put videla dok je još bila beba.
Preslatka plavokosa i plavooka beba još nije bila prohodala. Bilo je leto i ona je, samo u peleni, puzala – po kuhinjskim pločicama!
Videvši taj uznemirujući prizor, odmah sam otišla da upozorim njezinu majku.
„Noa puzi u kuhinji!“
Svi su me gledali upitno i sa smeškom, očekujući nastavak.
„Po pločicama!“
I dalje upitan pogled.
„Pločice su…hladne.“
Nisu me razumeli. Stvarno me nisu razumeli.
„Leto je. Sigurno joj nije hladno,“ rekla je Noina mama.
Tada sam prvi put shvatila da za opštepoznatu alarmantnu frazu bos-po-pločicama holanđani nikad nisu čuli!
Zašto deca treba da hodaju bosonoga
U Hrvatskoj sam, srećom, svuda oko sebe nailazila na razumne ljude s kojima sam jedva dočekala da podrlim ovo skandalozno saznanje.
„Oni puštaju decu bosu po pločicama!“ govorila bih svakom ko bi hteo da me sluša dok bi moja mama, prijateljica, susetka ili koleginica s posla šokirano odmahivale glavom.
Ništa više nije bilo potrebno reći. Oni su ludi.
U idućim godinama moje je strpljenje neprestano bilo na ispitu.
Sedeli bismo, recimo, s prijateljima na terasi – u jaknama, dok bi se njihova deca oko nas igrala u kratkim rukavima, kratkim pantalonama i – bosa.
„Zar im nije hladno?“ nisam mogla izdržati.
„Kaat, Rees, je li vam hladno?“ pitao bi ih otac.
„Ne.“
I tu bi razgovor završio.
Mene bi takva reakcija samo još više uzmenirila (Zašto ih uopšte pita da li im je hladno umesto da im jednostavno kaže da se obuku?), ali naterala bih se da ne kažem više ništa.
Na amsterdamskim dečjim igralištima deca bi skidala čarape i cipele i igrala se bosa – pod odobravajućim pogledima svojih roditelja. Oni nisu normalni.
 ja, a ne moja deca.){kind=link}