Za mnoge porodice leto je vreme odmora, slobode i predaha od školskih obaveza. Ipak, kod pojedine dece i tinejdžera prelazak iz ustaljenog školskog ritma u opuštenije letnje dane može da izazove osećaj anksioznosti.
Roditelji često traže „magični broj”. Da li je to osam? Deset? Dvanaest? Zanimljivo je da u mnogim zemljama zakon ne određuje minimalni uzrast deteta za ostajanje kod kuće bez nadzora.
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
Hodanje na prstima kod male dece često izgleda kao simpatična faza. Mnogi mališani povremeno “švrćkaju” po kući oslanjajući se samo na vrhove prstiju, naročito dok uče da hodaju ili istražuju svoje telo. U najvećem broju slučajeva, to je prolazna navika.
Kao društvo moramo normalizovati igru sa tatom, poveravanje tati, učenje sa tatom, pa i nežnog tatu, prisutnog tatu, angažovanog tatu, tatu koji ume da teši, tatu koji se ne boji emocija… Jer otac može biti svako, ali biti tata je mnogo posebnija i bitnija uloga.
Često slušamo, a i sami govorimo, da živimo u teškom i smutnom vremenu. Taj stav je izraz naše neodgovornosti, jer vreme u kome živimo je onakvo kakvim ga mi učinimo. Dakle, od našeg činjenja ili nečinjenja zavisi mnogo toga, što mi u svom pasivizmu previđamo čekajući da se nešto dogodi za nas, a bez nas.
Vi ne prepoznate na primer anoreksiju, psihozu, pa onda poremećaje ličnosti koji nekada mogu da budu veoma teški, a pogotovo povezanost telesnih i psihičkih bolesti, psihosomatske bolesti.
