,,Nemoj ga maziti, on je dečak!’’

Roditelj uvek želi najbolje za svoje dete. Uprkos tome, često se dešava da baš zbog roditeljskih očekivanja  dete trpi pritisak i raste pokušavajući da ispuni tuđe želje, usput zanemarivajući svoje. Posebna vrsta pritiska stavlja se na pleća dečaka od kojih se zahteva da budu dominantni, muževni i da ni po koju cenu ne pokažu emocije. Ukratko, da ne budu kao devojčice.

„Šutni tu loptu jače, trčiš kao devojčica!’’ Ovake i slične komentare možemo čuti najmanje 20 puta tokom odmora u dvorištu škole, obdaništa ili u parku. Zašto je reč ,,devojčica’’ uvreda? Kada učimo dečake da su devojčice slabe, učimo ih i tome da su oni jači, bitniji i bolji. Gotovo da je prirodno da dečak misli samo o sebi i svojoj dobrobiti, a da devojčica pre svega misli o drugima. Ovi modeli vaspitanja donose više štete, nego koristi.

„Ne plači, nije ti ništa“ i druge fraze: Kako da odgajate hrabro dete?

Majke se neretko savetuju da ne maze, ne ljube i ne grle svoje sinove, jer će on njih napraviti „mamine maze’’, a to je, naravno, loše. Dečaci treba da budu stameni! Nametanjem slike ,,idealnog dečaka’’  stvaramo nesigurnu ličnost koja lično nezadovoljstvo ispoljava kroz agresiju i bes. U početku su ti negativni modeli ponašanja usmereni ka slabijima, vršnjacima ili životinjama, a kasnije, vrlo često ka ženi ili deci. Dok su mali, agresivno, nabusito ponašanje se lako previdi i opravda izgovorom ,,takvi su dečaci’’. Međutim, dolaskom u adolescentsko doba počinjemo da uočavamo ozbiljnost posledica ovog načina vaspitanja, a tada je već kasno za korenite promene.

Majke se neretko savetuju da ne maze, ne ljube i ne grle svoje sinove, jer će on njih napraviti „mamine maze’’, a to je, naravno, loše.

Dečaci i devojčice treba da se vaspitaju po istom modelu. Kada roditelji ovo čuju, uglavnom dođe do zabune. Hajde da razjasnimo. To ne znači da treba na silu da oblačite svog dečaka u haljine. Isto vaspitanje oba pola podrazumeva da i dečak i devojčica smeju svoje emocije da iskažu na isti način. Sasvim je u redu da dečak zaplače, ili da devojčica pobesni. Isto vaspitanje znači da učimo decu da poštuju i uvažavaju svakoga, bez obzira na pol. Dakle, nema korišćenja reči ,,devojčica’’ u pogrdnom smislu, i nema ponašanja rezervisanog samo za dečake, poput ,,nemoj da jurcaš, to rade dečaci.’’ Ne treba da učimo dečake da su devojčice slabe i manje vredne , a devojčice da su dečaci grubi, jer to nije istina. Deca usvajaju onaj sistem vrednosti koji im mi ponudimo.

Kako (ne)svesno lomimo dečake: „Nemoj da plačeš, nisi devojčica“

Pred roditelje je od samog rođenja deteta stavljen izazov da od svog dečaka moraju da načine ,,pravog muškaraca’’. Taj izazov podrazumeva listu nepisanih pravila koje svaki dečak, a potom muškarac, mora da prati kako bi bio i ostao ,,pravi’’. Jedini pravi muškarac je onaj koji se kloni crvene, roze i ljubičaste boje. Onaj koji je uvek spreman da se potuče. Onaj koji je jak, sportski tip. Onaj koji je gazda i nameće svoj stav po svaku cenu. Onaj koji svoje slobodno vreme posvećuje igricama, pucanju iz puške, zakucavanju eksera i borilačkim veštinama. Zašto?

Zašto namećemo deci tako mali okvir? Zar lepota nije upravo u slobodi izbora? Neki dečak voli i da pomaže u kuhinji, svira gitaru ili crta, i to ga ne čini lošijim muškarcem, kao što ga ni zlatna medalja iz fudbala ne čini boljim. Moramo prestati da verujemo da postoji samo jedan pravilan način da se bude dečak. Hajde da normalizujemo to da svako, bez obzira na pol, pre svega treba da bude pošten, pun razumevanja, nežan i spreman da pomogne, voli i brani. Tako ćemo stvoriti mnogo lepše i zdravije društvo.

Izvor: Centar za izgubljenu i zlostavljanu decu