Hodanje na prstima kod dece često izgleda kao simpatična faza u razvoju. Mnogi mališani povremeno hodaju na vrhovima prstiju, naročito dok uče da održavaju ravnotežu. U većini slučajeva to je prolazno.
Kada je hodanje na prstima normalno?
-
U uzrastu od 1 do 3 godine – tokom razvoja ravnoteže i mišića.
- Advertisement - -
Kada dete hoda tako samo povremeno, u igri ili iz radoznalosti.
-
Kada dete može normalno da spusti petu na pod i da hoda pravilno kad ga podsetimo.
U svim ovim slučajevima obično nema razloga za brigu.
Međutim, kada dete uporno i svakodnevno hoda na prstima, to može biti signal da telo pokušava nešto da nam poruči.
1. Senzorna osetljivost – „Tlo je previše glasno“
Kod neke dece hodanje na prstima je način da se nose sa prejakim senzornim signalima.
Peta šalje snažne informacije prema mozgu, a osetljivo dete se preplavi i počinje da „beži od podloge“, podižući se na prste. Tako zapravo štite svoj nervni sistem od preteranog ulaznog nadražaja.
Motorni razvoj kod dece: Šta očekivati i kada potražiti pomoć
Ovo je posebno uočljivo u supermarketima, svetlim prostorijama ili bučnim okruženjima – tamo gde je njihova senzorna obrada već preopterećena.
2. Stres i napetost u mišićima
Kada su deca pod stresom, anksiozna ili uznemirena, mišići (listova) se refleksno zatežu, što ih prirodno podiže na prste. To nije „loše ponašanje“, već fiziološki odgovor tela.
Stres se često „naseli“ u mišićima – deca stežu igračke, stiskaju pesnice, a hodanje na prstima postaje način da zadrže kontrolu nad sopstvenim osećajem nelagode.
3. Osećaj nestabilnosti i potreba za kontrolom
Neka deca hodaju na prstima samo na nepoznatim mestima ili u situacijama koje im deluju nesigurno. Tako se osećaju višim i stabilnijim. Ako kod kuće hodaju normalno, a na nepoznatim lokacijama skaču na prste, to je dobar znak da njihov mozak još ne veruje podlozi kada se okruženje menja.
Kada se smire i opuste, stopala se obično sama spuste.
4. Emocionalno preopterećenje
Uzbuđenje, strah, razočaranje ili pokušaj da zadrže suze mogu dovesti do refleksnog „uzdizanja“ tela.
Hodanje na prstima tada postaje mali mehanizam za samoregulaciju – kao minijaturni motor koji drži emocije „pod kontrolom“. Neka deca hodaju na prstima kad im nedostaje bliska osoba, kada su uznemirena ili kada je dan počeo stresno.
5. Razvojni faktori – nedovršeni obrazac hoda
Ponekad mozak još nije uspostavio jasan obrazac „peta–prsti“. To se češće javlja kod dece koja su:
-
preskočila fazu puzanja,
-
imala duže periode pasivnog sedenja ili gledanja ekrana,
-
često bila nošena.
Njihova stopala mogu brzo reagovati na umor, stres ili preopterećenost — ona se „podignu“ pre nego što se spuste.
6. Povezanost sa razvojnim poremećajima
Kod neke dece hodanje na prstima može se javiti kod:
-
poremećaja iz spektra autizma,
-
problema u senzornoj obradi,
-
poteškoća u komunikaciji i regulaciji.
Ne znači da dete ima poremećaj – ali je signal koji ne treba ignorisati, posebno ako je praćen izbegavanjem pogleda, kašnjenjem govora ili stereotipnim ponašanjem.
Šta je prekomerna stimulacija kod dece i kako to da sprečite
Kada brinuti i obratiti se stručnjaku?
Preporučljivo je potražiti savet stručnjaka ako dete:
-
i posle 3. godine stalno hoda na prstima,
-
ne može da spusti petu ni kada mu se kaže,
-
to radi u kombinaciji sa kašnjenjem govora, senzornim teškoćama ili izbegavanjem pogleda,
-
deluje uplašeno ili napeto u novim prostorijama,
-
često pada, sapliće se ili brzo postaje preplavljeno stimulacijama.
Zašto je važno reagovati na vreme?
Rana procena može sprečiti kasnije probleme sa tetivama, držanjem, mišićima i samim hodom. U većini slučajeva, uz odgovarajuće vežbe, rutinu i senzornu podršku, deca se spontano vraćaju na hodanje celim stopalom.
