Deca ne žele mučenike; ona žele roditelje koji umeju da se brinu o sebi kako ona ne bi morala da se osećaju odgovornom za nas. Kada postoje oba roditelja, deca obično pretpostavljaju da će odrasli brinuti jedno o drugom, tako da dete slobodno može da bude dete, bez obaveza i briga svojstvenih odraslima. Tamo gde postoji samo jedan roditelj, dete može da oseća kako je njegov posao da preuzme ulogu odsutnog roditelja. Razumljivo je to što samohrani roditelji ponekad rado prihvataju takvo ponašanje svoje dece, naročito ako nemaju ničiju podršku i usamljeni su, ali moramo se odupreti iskušenju da koristimo svoju decu kao zamenu za partnere, pomagače ili poverljive prijatelje. Moje je iskustvo da deca koja odrastu u takvoj ulozi obično postaju odrasle osobe koje teško umeju da zadovolje ili čak prepoznaju sopstvene potrebe. Ona takođe imaju problema s tim da uspostave veze na ravnopravnim osnovama, a često biraju profesije koje se svode na “brigu o drugima”. Među savetnicima, bolničarima, lekarima, socijalnim radnicima i sveštenicima ima mnogo onih što su bili preterano odgovorna deca, koja su jedino naučila kako da brinu o drugima. Ostali se često upuštaju u ljubavne veze sa alkoholičarima, kockarima, preljubnicima i u druge, takoreći, izgubljene bitke. Uloga koju biramo u životu često je skrojena za nas u detinjstvu.
Važno je imati na umu da su potrebe naše dece bezgranične, da će ona uvek hteti još, šta god da im nudite, bez obzira na to da li je reč o vremenu, ljubavi ili novcu. Prihvatite to kao činjenicu i lakše ćete se pomiriti s tim da možete da im pružite samo onoliko koliko imate.
Nadam se da je postalo jasno – ako do sada nije bilo – da možemo više da pružimo onda kada dozvolimo sebi da imamo sopstveni život, bez osećaja krivice i stida.
Iz knjige „Priručnik za samohrane roditelje“
Izvor: Beleške sa psihoterpije
