Upozorenje iz zadatka
Profesorka Aleksandrić kaže da pismeni zadaci i te kako mogu da budu upozoravajući.
– Ja sam iz zadatka videla da je učenica bolesna, da je u teškoj depresiji. Kada sam skrenula pažnju razrednom nastavniku, dobila sam odgovor da je učenica bezobrazna. Posle nekoliko dana pokušala je samoubistvo – priseća se profesorka.
Koje teme prolaze
Od nekadašnjih tema “Pitate me da li volim druga Tita” i agitatorskih pismenih zadataka, stiglo se do emotivno i socijalno angažovanih tekstova.
Profesor Jevtović ističe da je aktuelna svaka tema u kojoj đaci sa svojim životnim iskustvom mogu da se prepoznaju. On se priseća da je celo jedno maturantsko odeljenje izabralo istu temu o kojoj će da piše. “Ubiti ili ljubiti – pitanje je sad” kao tema iz Šekspirovog “Hamleta”. Svidela im se i tema “Zajedno ne možemo, a rastati se nećemo”, kao književna podloga Beketove drame “Čekajući Godoa”.
– Pre nekoliko godina jedna koleginica dala je temu “Biti isti, biti poseban” po stihu grupe “Partibrejkers”, sve su to teme školskih pismenih zadataka iz srpskog jezika koje podstaknu ceo razred da piše o tome. Đaci pozitivno reaguju na citate iz pesama ili kad tema pogodi suštinu njihovih problema, na primer “Zašto nas stariji osuđuju i misle da nismo dorasli”. Anahrono je davati neke opšte teme na državnom ili lokalnom nivou povodom neke godišnjice ili događaja. Onda i ne treba da čudi kada je njihov odgovor parodija ili sprdnja – jasan je profesor.
Deca pre 30 godina bila rasterećenija
Ljubav, sloboda, druženje, budućnost, bile su teme niških đaka pre 30 godina. Dušanka Pavlović, profesorka srpskog jezika u penziji, koja je 30 godina predavala đacima u Gimnaziji “Bora Stanković” u Nišu, kaže da u pismenim zadacima tog doba nije bilo tuge ni muke, kao što je to nedavno bio slučaj u pismenom radu srednjoškolca iz Kragujevca.
– Slobodne teme o kojima su moji đaci pisali pre 30 godina bile su o ljubavi, domovini, rodnom kraju, godišnjim dobima. Nešto ovako slično se nije dešavalo, bar ne u mojoj karijeri. Onda je pismeni zadatak bio tajna, nije bilo moguće da ja kao profesor nekome ispričam ili javno da neko govori o problemima sa kojima se bori. Danas se sve promenilo – priča profesorka.
Đaci su bili rasterećeniji i veseliji, družili se prisnije, više čitali i bili puni nade.
– Imali su bogat rečnik, čitalo se više nego danas. Pismeni sastavi bili su zaista predivni. Na početku svoje karijere radila sam najpre pet godina u 14. beogradskoj gimnaziji. Sećam se sastava pokojne glumice Sonje Savić, koja je predivno opisala svoj rodni kraj, opisivala je taj moravski predeo i zaista se primećivalo koliko je drugačija od ostale dece. Uglavnom, nije bilo teških priča – seća se profesorka Pavlović.
Rat devedesetih, sankcije, bombardovanje bili su okidač da se mladi okrenu drugačijem životu.
– Od početka devedesetih kao da se vreme ubrzalo, taj period sankcija bio je, čini mi se, presudan za mlade. Manje se čita, počinje borba za što bolji život. Dolaze nove tehnologije, sve je to uticalo kako na živote mladih tako i na njihov jezik – objašnjava profesorka.
Ona kaže da je normalno da đaci mnogo vremena provode uz internet, nove tehnologije, društvene mreže.
– Sve je to u redu, ali knjigu ništa ne može da zameni. Knjiga oplemenjuje, obogaćuje rečnik – poruka je profesorke Dušanke Pavlović.
Željka Mrđa , I. Anđelković
Izvor: Blic
